 У седму недјељу по Васкрсу, наша Црква прославља помен на 318 светих отаца Првог (Никејског) Васељенског Сабора. Њихов се спомен врши сада зато што је Први васељенски сабор држан мјесеца маја. На овом сабору изобличена је Аријева јерес, састављенo је првих 7 чланова Символа вјере. Први васељенски сабор сазван је 325. године у граду Никеји (област Витинија, Мала Азија) за вријеме владавине цара Константина Великог који је и сазвао сабор. Његов главни задатак је био да изобличи лажно учење александријског свештеника Арија, који је одбацио Божанство и предвјечно рођење од Бога Оца Сина Божијег и учио да је Христос само највиша творевина. Сабор је осудио и одбацио Аријеву јерес и потврдио непромјенљиву истину-догму: Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца прије свих вијекова и вјечаан као и Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан је са Богом Оцем. Да би сви православни хришћани тачно знали право учење вјере, то је јасно и кратко речено у првих седам чланова Символа вјере. На истом Сабору одлучено је да се Васкрс празнује прве недеље послије првог пуног мјесеца у пролеће (заједничко за све хришћане и све помјесне Цркве), одређено је и да се свештеници жене, а установљена су и многа друга правила. Помен на Први васељенски сабор Црква Христова прославља од давнина. Господ Исус Христос је оставио велико обећање Цркви: „Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Мт 16, 18). У овом радосном обећању налази се пророчко указање да, иако ће живот Цркве Христове на земљи бити у тешкој борби са непријатељем спасења, побједа је на Њеној страни. Свети мученици посвједочили су истинитост Спаситељевих ријечи, подносећи страдање за исповиједање Имена Христовог, а мач прогонитеља поклонио се пред побједоносним знаком Крста Христовог. Први васељенски сабор Од IV вијека прогони хришћана су престали, али су се у самој Цркви појавиле јереси, за борбу против којих је Црква сазивала Васељенске саборе. Једна од најопаснијих јереси била је аријанство. Арије, александријски презвитер, био је човјек неизмјерне гордости и амбиције. Он је, одбацујући божанско достојанство Исуса Христа и Његову једнакост са Богом Оцем, лажно учио да Син Божији није једносуштан Оцу, него да га је Отац створио у времену. Помјесни Сабор, сазван на инсистирање Патријарха Александријског Александра, осудио је лажно учење Аријево, али се он није повиновао и, пошто је писао писма многим епископима са жаљењем на дефиницију Помјесног Сабора, ширио је своје лажно учење по цијелом Истоку, добивши подршку, за своју заблуду, од неких источних епископа. Да испита насталу смутњу, свети равноапостолни цар Константин (21. мај/3. јун) послао је епископа кордопског Осију и, добивши од њега потврду да је Аријева јерес уперена против најосновнијег догмата Христове Цркве, одлучио је да сазове Васељенски сабор. На позив Светог цара Константина, 325. године у граду Никеји окупило се 318 епископа који су представљали хришћанске цркве из различитих земаља. Међу пристиглим епископима било је много исповједника који су пострадали током гоњења и носили трагове мучења на својим тијелима. Сабору су присуствовали и велики светитељи Цркве – свети Николај, архиепископ Мирликијске (6. децембра и 9. маја), свети Спиридон, епископ Тримитунтски (12. децембра), Свети Александар Александријски, Јевсевије Кесаријски и други свети оци. Патријарх Александријски Александар је стигао са својим ђаконом Атанасијем, касније Патријархом александријским (помен 2. маја), названим Велики, као ревносни борац за чистоту Православља. Сједницама Сабора присуствовао је равноапостолни цар Константин. Арије, имајући на својој страни 17 епископа, држао се гордо, али је његово учење оповргнуто и био је изопштен од Сабора из Цркве, а свети ђакон Александријске Цркве Атанасије у свом говору је коначно оповргао богохулне Аријеве измишљотине. Саборни оци су одбацили символ вјере коју су предложили аријанци. Утврђен је православни Символ вјере. Равноапостолни Константин је предложио Сабору да се у текст Символа вјере унесе ријеч „једносуштни“, коју је често слушао у говорима епископа. Оци Сабора су једногласно прихватили овај приједлог.  У Никејском символу вјере свети оци формулисали су апостолско учење о Божанском достојанству Другог Лица Пресвете Тројице — Господа Исуса Христа. Аријева јерес, као прелест гордог ума, била је осуђена и одбачена. Након рјешавања главног догматског питања, Сабор је утврдио и двадесет канона (правила) о питањима црквене управе и дисциплине.
Ријешено је питање дана прослављања Васкрса. Одлуком Сабора, Васкрс хришћани треба да прослављају не истог дана са јеврејском Пасхом, и обавезно у прву недјељу послије пуног мјесеца послије дана прољећне равнодневице (која је 325. године падала 22. марта). Аријева јерес тицала се главног хришћанског догмата, на којем почива цијела хришћанска вјера и сва Црква Христова, који чини темељ сваке наде на наше спасење. Да је јерес Аријева, која је одбацивала Божанство Сина Божијег Исуса Христа, а затим уздрмала сву Цркву и повукла за собом велико мноштво и пастира и стада, побиједила истинито учење Цркве и постала доминантна, онда би хришћанство одавно престало да постоји, а цио свијет би потонуо у некадашњи мрак невјерја и сујевјерја. Арија је подржао епископ Јевсевије Никомидијски, који је био веома утицајан на царском двору, па је јерес у то вријеме била веома распрострањена. И до данас, непријатељи хришћанства (нпр. секта Јеховиних свједока), узимајући за основу Аријеву јерес и дајући јој другачије име, смућују умове и уводе у саблазан многе људе. Арије је учио да Христос није Бог. Чувши такве увреде Господа, архиепископ мирликијски Николај ударио је Арија по образу. Због овога је св. Николај био лишен епископског достојанства, али је убрзо враћен у свој чин, пошто су свети оци имали виђење да је праведни гњев светитеља угодан Богу. Тропар Св. Отаца Првог Васељенског Сабора, Глас 8. Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Од апостолског доба хришћани су користили „Символ вјере“ да би се сјећали основних истина хришћанске вјере. У древној Цркви било је неколико кратких „Символа вјере“. У четвртом вијеку, када су се појавила лажна учења о Богу, Сину и Светом Духу, постало је неопходно допунити и разјаснити старе симболе. Тако је настао Символ вјере који сада користи Православна Црква. Саставили су га оци Првог и Другог Васељенског Сабора. Први васељенски сабор је саставио првих седам чланова Символа вјере, а Други – преосталих пет. Према два града у којима су се састајали оци Првог и Другог Васељенског Сабора, Символ вјере се назива још и Никео-Цариградски Символ вјере. Символ вјере је подијељен на дванаест чланова. Први члан говори о Богу Оцу; 2, 3, 4, 5, 6, 7. члан говоре о Богу Сину; осми члан говори о Богу Духу Светом, девети о Цркви. У десетом члану се говори о крштењу, а у једанаестом и дванаестом о васкрсењу мртвих и о вјечном животу. |