 У храмовима и манастирима Албаније сачуване су старе и ријетке, у погледу технике и вриједности, хагиографије. Албанска православна црква покушава да ове хагиографије обнови и сачува од хабања времена и да што више стекне свој првобитни карактер. У ту сврху има специјализовано особље које обавља комплетне послове на основу спецификација умјетности хагиографије. Интервенише и Институт за културно насљеђе Министарства културе албанске државе. Многе цркве су насликане анонимно (попут цркве Јована Крститеља у Мошопољу (1659). Неке храмове, датиране у 16. вијек, попут цркве Светог Теодора у Бератију и Цркве Светог Николе у Селчанима у Елбасану, сликао је Онуфриос, који се сматра једним од најважнијих, ако не и најважнијим хагиографом-сликаром у Албанији. У овим хагиографијама може се видјети уравнотежена асимилација западне умјетности у византијској традицији. Резултат су топле боје, у којима доминира такозвана „сјајна црвена“, интензитет лица, контраст свијетлих сјенки. На фрескама са грчким натписима сачувана су имена многих илустратора током 16. вијека, попут Михаила Линотопитиса и његовог пријатеља Николе у цркви пророка Илије из Стегополиса (1653), као и Михаила и Константина Гармозиса у цркви Архангела Михаила. Током 17. и 18. вијека истичу се хагиографије „школе из Коритисе“, чији су главни представници Давид из Селенице, Константинос из Спатија, Константинос и Атханасиос Зографос из Коритса, Георгиос и Иоаннис Тситирис из Грабове, као и Гбоуко из Моузакије. Карактеристичне су хагиографије Константина и Атанасија Зографоса, гдје су лица одликована својом пластичношћу и усвојени су многи етнографски елементи. Такође су импресивне фреске у цркви Светог Николе из Мошопоља, коју је Давид сликао 1726. године. У овим облицима доминира интимност облика и њихов реални карактер. Занимљиве су и хагиографије манастира Свете Тројице у Пепелима Адама Теотокија 1754. године. Ове велике хагиографије откривају ненадмашну православну културу која има екуменски дух. И очигледно их треба одржавати. Од најматеријалнијих ствари, што је стил, до најдуховнијих, што је светост приказаних особа.Јер они откривају и „пале се“ у нашим срцима и живе живот, истину, силу и створење Божије. Дају нам перспективе, трансформишу нас, приземљују на прави начин живота, дају нам праве критеријуме за наш пут од земље до неба. |
