Тумачење Псалма 137: Зашто плакаху над водама вавилонским?

јереј Андреј Чиженко /Извор: «Православная Жизнь»

​1.део:  Узроци вавилонског ропства
Почела је припрема за Васкршњи пост. Црква нас полако уводи у ово спасоносном путешествије од четрдесет дана, упућујући их на тему 137. псалма, такође, познатог по првом стиху, који започиње речима „На водама вавилонским“.
Његово ауторство је необично. Псалам је потписан „Давидов, (кроз Јеремију“. На основу тога, свети оци Атанасије Велики и блажени Теодорит Кирски тумаче ово „двоструко“ ауторство на овај начин. Свети пророк и цар Давид су то написали надахнути Светим Духом. Псалам је прорекао Јеврејима будуће уништење Јерусалима и њихово ропство у Вавилону. Цар Давид је живео скоро 1000 година пре Рођења Господа Исуса Христа, а вавилонско ропство догодило се скоро 600 година пре рођења Исуса Христа и 400 година након владавине цара Давида. Свети пророк Јеремија био је савременик Јевреја који су видели уништење Јерусалима. Упутио им је поновљена упозорења о предстојећем уништењу Јерусалима због њихових непокајаних грехова. На тај начин је тумачио псалам 137. својим савременицима и будућим генерацијама. Црква приписује коауторство 137. псалма пророку Јеремији и цару Давиду.
Па ипак, Псалам има више од своје историјске позадине. Надахнут Духом Светим, његов текст има вишеструко значење и изванредну дубину. Може се протумачити са најмање три аспекта. Један се бави историјом, други моралом, а трећи нуди смернице за будућност.
Дакле, испитајмо сваки од њих, почевши од вавилонског ропства. Зашто је Господ дозволио Јеврејима такву жалост? Зашто није спречио хиљаде смрти, уништење храма и самог града Јерусалима? Сведок ових догађаја, свети пророк Јеремија, одговара: „Јер синови Јудини учинише што је зло преда мном, говори Господ, метнуше гадове своје у дом који се зове мојим именом, да би га оскврнили" (Јер 7, 30). Осврће се посебно на нечестивог јеврејског цара Манасију који је наредио да се у храм уведе идол вавилонске богиње Астарте, а то је очито светогрђе.
Свети пророк наставља: ,, Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво, и кадите Валима, и идете за другим боговима, којих не знате;
Па онда доходите и стајете преда мном у овом дому, који се зове мојим именом, и говорите: Избависмо се, да чините све ове гадове“(Јер 7, 9-10).  Он, такође, пише: „Синови купе дрва, а оцеви ложе огањ, и жене мијесе тијесто, да пеку колаче царици небеској, и да љевају наљеве другим боговима, да би мене дражили" (Јер 44, 17).
"Мене ли драже, говори Господ; еда ли не себе, на срамоту лицу својему?Зато овако говори Господ Господ: Гле, гњев мој и јарост моја излиће се на ово мјесто, на људе и на стоку и на дрвета пољска и на род земаљски, и распалиће се, и неће се угасити" (Јер. 7, 18-20).

Овде споменута незнабожачка богиња је Астарта, богиња неба у Вавилону и Асирији. У Вавилону су у њену част пекли округле жртвене колаче у облику месеца. Првобитно је Астарта била поштован као заштитница месеца.
На крају, пророк Јеремија описује језиве обичаје које су Јевреји усвојили из Ханана - ритуално убијање новорођенчади. Сиромашна новорођенчад изгорела су у пожару на месту званом Тофет у долини Гехином на југу Јерусалима (такође познатој као долина сина Еномова). У православљу је ово име постало синоним за Ад. Одојчад су жртвована хананским идолима Молоху и Ваалу из Ханана. ,, И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномова, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нијесам заповједио нити ми је дошло на ум“ (Јер 7, 31).
Дакле, разлог Божјег гнева против Јерусалима био је очигледан. Људи су се удаљили од своје вере у Истинитог Бога; њихов преступ био је толико груб да су почели да спаљују своју децу као жртву незнабожачким боговима.
Само једна ствар могла би их вратити правој вери и учинити им ум трезним - велика жалост. Бог ју  је послао јеврејском народу кроз вавилонско ропство. Није послато да уништава, већ да исцели. Које поуке можемо научити из овог дела библијске историје?
Преступ једног појединца доноси болест и уништење ако брзо рашири и ако нема покајања. Греси друштва и људи доносе катаклизме и недаће; оне се не дешавају случајно, већ имају основне духовне узроке. Својим страдањем наш свемилостиви Господ доноси нам спасење и упућује нас на пут покајања. Пре много хиљада година, Јевреји који су  оплакивали због губитка храма и градова, нашли су пут до свог Господа.
У следећем чланку ћемо испитати узроке вавилонског ропства Јевреја и започети тумачење стихова 137. псалма.
За сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / 

---

Псалам 137.
​(Напомена: псалам 136. у нешто другачијем систему бројања грчке верзије Септуагинте и латинске Вулгате верзије Библије)
Давидов, (кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан)

На  рекама Вавилонским,
тамо сеђасмо и плакасмо,
када се опоменусмо Сиона.
На врбама посред њега обесисмо харфе наше.
Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања,
и који нас одведоше за песме (наше):
Певајте нам од песама Сионских.
Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?
Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.
Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,
ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.
Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов
који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог!
Кћери Вавилонска, злонесрећнице,
блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила;
блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.

​СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ ТУМАЧЕЊЕ ПСАЛАМА

Псалам 136  - Давидов, кроз Јеремију, код Јевреја ненатписан 
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Ове речи наговештавају да ће они, који ће након много година због својих безакоња бити пресељени у Вавилон, седети и јадиковати, желећи да им се врате пређашња добра.
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја или, нека ми буде ускраћена свака вишња помоћ.
(6) Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем. Наиме, каква је корист од таквог оруђа речи (словљења) које је наизглед здраво, али не може да испусти потребне звукове? Због тога су блажени људи читав живот проводили бринући о псалмопојању и говорећи: Певаћу Господу у животу моме (Пс 103; 33). Град Јерусалим су поштовали због богослужења, као што је претходно речено: Ради дома Господа Бога нашег исках добра теби (Пс 121; 9).
Ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога, тј. сећање на тебе претпоставићу сваком весељу, јер ће се само у том случају догодити да ми се, можда, и свако друго весеље преобрати у добро. Уосталом, и Господ учи да се духовна храна претпостави телесној.
(7) Помени, Господе, синове Едомске. Синови Едомски су Исавови потомци, Идумејци. Након заузећа Јерусалима, они су настојали да му причине свако зло, док се нису уверили да је град разорен до темеља.
(8) Кћери Вавилонска, злонесрећнице. То је пророчка реч, и она изображава пропаст Вавилона. Блажен је који ти узврати освету, тј. блажен је онај ко и тебе одведе у ропство.

---

Тумачења Псалтира  Јефимија Зигабена

Овај псалам изговорен је у име заробљених Левита, тј. ђакона, васцелог свештеничког племена и појаца, који ће се након много година наћи у вавилонском ропству. Он предсказује горепоменутим Јеврејима шта ће се с њима догодити, истовремено их поучавајући какве речи да изговарају и шта да чине да би Бога приклонили на милост.
(1) На рекама вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо. Јевреји су се, као заробљеници, налазили изван градова, тј. на пустим местима, због чега су често одлазили на обале река. Тамо су седели и у самоћи, у молитвама, оплакивали своју несрећу и робовање. У оно време, кад су поседовали многа добра и слободу, гордили су се и презирали их својим греховима. Због тога су их и били лишени, да би их поново пожелели. Бог свагда тако поступа са онима, који презиру Његова добра. Према речима светог Златоуста, Бог лишава благостања и добра оне људе, који их нису свесни, да би се на тај начин освестили и да би их се опоменули.
(2) На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Кад смо пошли у Вавилон, оне музичке инструменте, на којима смо појали и прослављали Бога налазећи се у Јерусалиму, обесили смо на врбе што расту на обалама оних река, које теку ка Вавилону, јер су тада за нас постали непотребни и неупотребљиви. Јеврејски појци понели су их са собом само зато, да би се сећали јерусалимског богослужења (св. Златоуст). Према Теодоритовим речима, ови инструменти су тада били неупотребљиви, јер је Закон заповедао да се на само једном месту, тј. у Јерусалиму, врше богослужења и појање. У вишем значењу, они су своје инструменте учинили недејственима ("обесили су их"), и на тај начин неплодно дрвеће, тј. врбе, изражавају недејственост и некоришћење псалама и музичких инструмената. Никита Ститат: "Вавилоном је названо оно место, где су се слиле речи оних који су говорили: Хајде да сазидамо град и кулу. Тамо је Бог сишао и помешао језике, због чега је ово место и назвао смешом (сливањем) језика. Вавилонје место где се нису смешали само разговори него и правила, и мисли, па и сами умови." Јевсевије каже да се у том смислу ове речи могу применити и на оне хришћане који су се у доба прогона одрекли Христа и који су допустили да их захвати пометња, јер је Вавилон, као што смо рекли, пометња." Методије Патарски каже: "Можда чисте, девствене душе у химнама Богу говоре да су на врбе усред Вавилона обесиле своје инструменте, тј. да су на висину уздигле своја тела, не допустивши да их преплаве вавилонске реке, тј. реке греха и зла, које су се устремиле на њих да би их одвукле у дубину."
(3) Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме наше. Теодорит овај стих тумачи на следећи начин: "Вавилоњани, који су нас заробили, тражили су да им изговоримо неколико речи из божанствених химни и похвала које смо Богу појали у Јерусалиму, тј. заповедали су нам да певамо, желећи једноставно да слушају због задовољства, па чак и да се изругују нашим светим и божанственим стварима."
Певајте нам од песама Сионских. То су речи Вавилоњана, који су говорили: Певајте нам, Јевреји, неку од оних песама које сте певали док сте били на Сиону и у Јерусалиму.
(4) Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој, односно, како да сионске песме појемо у Вавилону, на туђем месту, изван Јерусалима, кад нам Закон то забрањује? "Запазите колико је ропство било корисно и колико је поправило Јевреје: они, који су у отаџбини преступали закон Божији, сада, у туђој земљи, на све начине настоје да га очувају", каже св. Јован Златоусти. Под тућом земљом могло би се подразумевати и свако срце које се удаљило од врлине. Таквом срцу не смеју се давати божанствена и небеска тајинства, према ономе што је речено: Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт 7; 6).
(5) Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. " Ако ја, тј. народ јеврејски, заборавим тебе, граде Јерусалиме, нека буде заборављена снага и делање моје, тј. нека и ја сам будем осакаћен и одузет, и нека усахне моја десна рука, да је више не осећам", каже св. Златоуст.
(9) Кћери вавилонска, злонесрећнице... блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Јевреји свој гнев распростиру и на незрелу децу и блаженим називају онога, који сурово и нечовечно побије вавилонску децу и одојчад. Међутим, обичаји и еванђелске заповести нас, хришћана, нису такви. Будући да смо ученици благог и кротког Христа, Који је заповедио да љубимо чак и своје непријатеље, ове речи морамо разумети у вишем а не у дословном смислу. Вавилон означава безбожништво и грех, који су опустошили и потчинили побожност и врлину. Ко искорени то безбожништво и грех, уистину је блажен. Деца овог безбожништва су новорођене страсне помисли. Ко победи ове помисли и разбије их од камен вере (а тај камен је, према Павловим речима, Христос) и ко их на тај начин истреби, може се назвати блаженим.