 У близини лијепог града Аскалона, који се налазио на обали Средоземља, налазио се мали манастир. Било је монаха који су тражили самоћу и жељели су да проведу живот далеко од световне вреве. Убрзо су људи из свих околних мјеста почели да пристижу у у манастир, сазнавши за невјероватну мудрост духовног савјетника братства, Аве Артемона. Старац је горко плакао, јер није могао уживати у миру и спокоју. Ипак, увијек је дочекивао госте и помагао им на најбољи могући начин. Једног дана у манастир дошла су три брата. Пали су на кољена испред Аве с таквом побожношћу да су чак и монаси били изненађени њиховом побожношћу. „Жељели бисмо да проведемо неко вријеме са тобом, оче!“ Рекао је најмлађи брат. „Знамо да вас је Бог обдарио изванредним даровима. Можда ћете нас упутити на прави пут ... ” Старац се изненадио, појурио је да подигне браћу са кољена и одговорио: „Могу ли ја, грешник, да Вас научим? Останите у молитви, у заједништву с нашим Господом Исусом Христом и он ће вас водити". „Уживајмо у милости која долази од тебе!“, инсистирали су младићи. Ава Артемон се насмијешио и одговорио: „Ако не желите да се молите, то је у реду! Останите с нама колико желите! " Браћа су била срећна, а најмлађи је чак рекао: „Ништа не треба да радимо поред тако блаженога Божјег човека ... Бићемо спашени његовим молитвама. Останимо овдје док нас Господ не позове к себи! “ Он и његова браћа запосјели су једну од слободних ћелија. Прошао је један дан, а онда је прошао још један. Монаси су се молили, радећи у башти, али су тројица браће лежала наоколо, срећна што их нико није послао на посао. Толико су им се свидјеле старчева једноставност и понизност да им је постао попут оца. Нису знали шта да раде, па је на крају средњи брат предложио: „Да видимо како Ава Артемон комуницира са Богом! Не може бити да се моли као обични грешници. Сигурно сами Анђели долазе к њему да заједно хвале Створитеља! " Младићи су чекали док служба не заврши и да сви монаси оду до својих ћелија. Сакрили су се иза  Авиних врата и почели да слушају. Одједном, Старац је почео да пјева пјесме! Браћа су се збуњено погледала: изгледало је да старац није био на молитви! Морали су се разочарано вратити у своју ћелију. "Вјероватно се моли ноћу када сви спавају", млађи брат је прекршио тишину. Чекајући да се мјесец појави на црном небу без дна, младићи су поново сједели на вратима ћелије Старца. Чекали су десетак минута, а затим скочили од страха! Показало се да је Старац спавао тако дубоко да су се чак и камени зидови манастира тресли од његовог гласног хркања. Браћа су се вратила у своју ћелију и дуго ћутала, не знајући шта да кажу. Тада старији уздахне и тужно рече: „Наш Ава је у проблемима ... Он се уопште не моли. Шта да радимо? Пропашће због немара". „Требали бисмо се ми молити за њега“, предложи средњи брат. „Тако је“, климне најмлађи брат, „Ко ће се заложити за њега пред Богом? Уосталом, његови ученици не знају да је Старац безгрешан! " Браћа су се спаковала, опростила се од свих и сутрадан ујутро отишли кући. Ма колико јако их је Ава Артемон покушавао наговорити да остану, браћа су то одбијала, рекавши: „Морамо да пожуримо, јер морамо нешто веома важно да урадимо“. Старац их је благословио и кад су младићи отишли из видокруга, отишао је у манастирску башту. Један од његових ученика потрчао је за њим вичући: „Оче, докле ће трговац кога пушташ у своју ћелију остати код нас? Није добро да спавате на влажном тлу под смоквом! “ Ава Артемон није одговорио. Исмјерио је свој поглед према сунцу, које је њежно додиривало његово уморно, али радосно лице. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / аутор: Наталија Климова/ извор / илустрације: Ирина Савритскаја  |