 Јуда Искариотски: веома контрадикторна, сложена и веома збуњујућа личност. Хоће новац, али се брине о милостињи за сиротињу. Издаје Христа, али се истовремено причешћује са Њим на Тајној вечери. Доводи првосвештеничку стражу да ухвате Богочовјека, истовремено Га цјеливајући као ученик. Страствено жели новац, али га након неког времена баца пред ноге свештеницима. Проживљава велико покајање и потрес у души, али извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности.
Дакле, Црква у Велику сриједу позива да размотримо Јудине грешке како бисмо избјегли ове и сличне грешке у свом животу. Тај човјек није био само апостол, већ један од дванаесторице апостола. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцјељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно мјесто у заједници првих хришћана. Био је нека врста „менаџера за снабдијевање“ и финансијер, како о томе напомиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „имаше кесу (ковчежић), и узимаше што се меташе у њу“. А пошто је код Јуде била каса (ковчежић), неки су мислили да му Исус говори: „Купи што нам треба за празник: или да даде штогод сиромасима" (Јн 12, 6; Јн 13, 29). Па како би човјек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан, а даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: зато „што бјеше лопов“ (Јн 12, 6). Ко је лопов? Ово је особа која страствено жели лагодан, сладак и богат живот и спремна је да уништи животе других људи зарад тога, тј. он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. А његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато се Јуди и догађа овај страховит пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини. Али ипак понављам: Јуда је двострука личност. У њему се одвијала болна морална борба. На примјер, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту, тј. он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добар. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшан гријех за сва времена - издају Бога. А ово је веома тешка срамота. И не може да издржи. Зашто? Чини се да постоји свијест о гријеху и покајање за оно што је учинио. И чак Јуда одбацује своју страст. Баца сребрњаке пред ноге свештеника. То јест, побиједио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу. Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство. Истовремено, болно се стидио, није могао да постане близак књижевницима и фарисејима, који су изгледали већ толико окамењени и укоријењени у страстима гордости и властољубља са среброљубљем да су изгледали скоро мртви. Схватио је да би излијечио учињени гријех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Многострадалног. Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волио је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће доћи! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом апостолу Петру, који је учинио тешки гријех богодступништва и одрицања од Господа. Али Петар није тражио своје, он је волио и тражио Бога више од свега на свијету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило са Јудом, али он није чекао. Желио је свој стари живот. Желио је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла. И ово је велика лекција за нас. Не можемо живјети само за себе. Не можемо само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао. Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чинити дјела милосрђа. Тако ради Господ Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Сјетимо се прелијепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, а то су учинили и свеци. Тако и ми треба да поступамо. Наш живот треба да постане служење Богу и људима. Морамо расти до ове велике и свете мисли. А када то учинимо уз Божију помоћ, откриће нам се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и вријеме, неочекивано ћемо се наћи срећни јер ћемо се сјединити са Богом у јединству живе љубави. Аутор: протојереј Андреј Чиженко/Извор: «Православная Жизнь»/ превео и прилагодио вјеронаука.нет |