 Свети Сисоје рођен је 367. године и умро 429. године нове ере. Био je сљедбеник Светог Антонија, једног од утемељитеља анахоретског монаштва. Након смрти свог великог учитеља св. Сисоје се настанио на пустињској гори, званој Антонијева. Стотинама година приказан је у хагиографијама на гробу Александра Великог (356. - 323. п. н.е.) и енигма је и за класичну и за византијску археологију. Квалификовани научници покушавају да дешифрују симболику релевантних хагиографија, од којих прва датира из 14. вијека нове ере. Такође, можемо се запитати зашто је Свети Сисоје увијек приказан испред ове гробнице? Да ли је Свети Сисоје заиста пронашао гробницу Александра Великог негдје гдје је био монах? Да ли ова хагиографија приказује приказ стварног догађаја? Овдје преподобни Сисоје оплакује смрт човјека и царства - сви долазе под власт земаљске смрти. Нико, колико год сјајан био на овом свијету, не може избјећи смрт. Свети Сисоје је сигурно размишљао о бесмислу овог свијета, о крхкости човјека и његових достигнућа; и чињеници да само они који вјерују у Бога живе вјечно. Расправљало се о аутентичности приче и да ли је то приказ историјског догађаја. Александар Велики је сахрањен у Египту и мјесто његовог гроба није познато. Могао је бити отворен у Сисојево вријеме, а његове кости су могле бити изгубљене или расуте. Могуће је замислити да је прича истинита и да је Сисоје посјетио гробницу и ламентирао над њеном судбином. Занимљиво је примијетити да се свети Сисоје назива „Велики.“ На фресци је једна личност коју називамо „Велики“ приказан у тијелу, а други, у историји познат као Александар „Велики“ приказан је као костур. Богатства која је Александар Велики гомилао док је био жив су богатства свијета. Богатство и моћ човјек не може понијети са собом у вјечни живот. Свети Сисоје Велики је, међутим, своје богатство сакупљао у молитвама, крепосном животу и љубави према Богу. Ово благо нас чека у вјечном животу. Сотирис Атанаселис, професор токсикологије на Медицинском факултету Универзитета у Атини, говорио је о светом Сисоју. Конкретно, у свом писму под насловом „Гроб Александра Великог у хришћанској хагиографији“, професор пише: „Имао сам прилику да много пута посјетим цркву Успења Пресвете Богородице у селу Кукули на Епиру. Када сам први пут посјетио ову цркву и видио невјероватну хагиографију, задивила ме је фреска-хагиографија Светог Сисоја на отвореној гробници Александра Великог који запањен тугује због пролазности славе и сузно узвикује: „Гледам те, гробе, е, плаши ме поглед на тебе, | И од срца отиснуту сузу лијем, | Пада ми на ум дуг који сви треба да плате: | Како да пређем, авај, такву границу? | Ах, ах, смрти, ко те може избећи?“ Ученици Светог Сисоја, за које се сматра да су први приказали релевантну сцену, то описују на сљедећи начин: „Велики Сисоје у гробу славног краља Грка Александра, преплашен је и изражава своју тугу због краткотрајне славе па плаче“' „Међутим, поуздано је утврђено да аутор овог текста није свети Сисоје, већ непозната личност истог имена. Дакле, представа туговања Светог Сисоја над гробом, као ликовна интерпретација једног поетског текста, заснована је на неоснованом поистовећивању његовог аутора са тим ранохришћанским пустињаком. Како је претпостављено, томе је узрок могла да буде околност да је епизода разговора са покојником карактеристична за поједина особена дела анахоретске литературе“… (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) „Пјесми која јој је послужила као текстуални предложак представе монах се обраћа гробу, а не покојнику“.. „По свему судећи, идеатори иконографске теме поистоветили су неперсонализованог покојника са славним античким освајачем ослањајући се на вишевековну традицију везивања потоњег за теме пролазности и таштине. Мотив за „преименовање“ мртвог анонима у Александра Великог могао је бити пронађен и у тзв. Изрекама филозофа над Александровим гробом. Те кратке сентенце, сачуване у раним арапским и сиријским верзијама, али и у грчком преводу у једном рукопису из XVII/XVIII века, веома су занимљиви сведени литерарни коментари личности, биографије и судбине Александра Великог из сентименталне морализаторско-дидактичке перспективе обележене идејом vanitas-а“ (Милош Живковић „Свети Сисоје над гробом Александра Великог“) Милош Живковић (Византолошки институт САНУ, Београд) у чланку под називом „СВЕТИ СИСОЈЕ НАД ГРОБОМ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ.ЈЕДНА МОНАШКА ТЕМА ПОСТВИЗАНТИЈСКЕ УМЕТНОСТИ И ЊЕНИ ПРИМЕРИ У СРПСКОМ СЛИКАРСТВУ XVII ВЕКА“ такође пише: “Из многобројних писаних извора сазнајемо да су, поједностављено речено, онако како на фрескама ава Сисоје гледа Александров гроб, многи православни подвижници посматрали сопствени, припремљен још за живота. Тако се у житију једног од утемељитеља пустињачког монаштва, Светог Антонија Великог, саопштава да је он једно време проводио у гробници борећи се са демонима. И збирке прича о његовим следбеницима – Apophthegmata Patrum – обилују упечатљивим изрекама пустињака и описима њихових подвига који се односе на сталну заокупљеност смрћу. То је подразумевало и пребивање у сопственом гробу или још активнији, а за наше истраживање занимљивији вид контемплације – плач над својим унапред припремљеним посмртним почивалиштем. Зарад поређења са ликовном представом која је предмет наше пажње, вреди нарочито скренути пажњу на једну сликовиту и потресну поуку аве Евагрија: „Када седиш у својој келији сабери свој ум. Сети се дана смрти: види тада умирање тела (курзив М. Ж), замисли несрећу, осети бол, осуди таштину света, да би могао заувек да будеш пред тиховањем и да не онемоћаш.“ Сличним мислима прожете су VI и VII поука Лествице Јована Лествичника, посвећене сећању на смрт и дару плача. Различити прикази светог Сисоја у хагиографији Његови први прикази, у 16. вијеку, представљају га као уваженог старца. Свети Сисоје је увијек приказан поред гроба Александра Великог, размишљајући о бесмислу живота и неизбјежности смрти. Али зашто Александар Велики, а не неко други? Треба напоменути да су сличне хагиографије као она из Кукулија пронађене у Великој лаври и манастиру Ксиропотамос на Светој Гори, манастиру Варлаам у Метеорима (1566) и манастиру Мегисти у Кастелоризу. Сличне хагиографије могу се наћи у црквама Касторије. Године 1552. насликана је фреска у параклису Светог Јована Богослова у Манастиру Богородице Мавриотисе у Касторији, гдје су, изузетно, приказана три скелета у гробу. Такође, у капели Светог Јована Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса (1552.), у светом Николају Богослову (1662.) и у цркви Јована Претече у округу Апозари ( 1727). Сличан приказ постоји у манастиру Светих Архангела у Милијима, Пилион (1774). Представу Сисојевог ламента налазимо и у у Калабаки код Метеора (1573). У том храму је, као и у Великој Лаври, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог насликана у близини петраркијанске сцене Тријумфа смрти. Свему овоме треба додати и релативно каснији приказ Успења Богородице у Кукулију, Загори (1788). Од посебног значаја је хагиографија Светог Јоаникија Богослова у манастиру Панагија Мавриотиса у којој је Свети Сисоје приказан испред отворене гробнице гдје су, заједно са костуром Александра Великог, приказана још два костура. Према једној верзији, ово показује постхумну једнакост краљева и не-краљева. Али да ли овај приказ указује на сахрану Александра Великог у заједничкој гробници? Оно што хагиографију Кукулија чини другачијом (и јединственом у односу на остале хагиографије) је то што се на глави скелета Александра Великог налази златна круна. Једна од изразито особених поствизантијских иконографских тема –представа ламента eгипатског аве Сисоја над гробом Александра Македонског – насликана је и у неколико српских храмова током прве половине XVII вијека. Судећи по описима истраживача, представа Светог Сисоја над гробом Александра Великог била је приказана и у Цркви Благовештења у селу Јекси код Ријеке Црнојевића, као и у Цркви Успења Богородице манастирa Режевићa у Паштровићима, на слоју живописа датованом у последње године треће деценије XVII века. Још један пример потиче из црногорског приморја. Реч је о фресци у Цркви Успења Богородичиног манастира Подмаина (Подострога) код Будве, осликаној убрзо после изградње 1630. године.Та композиција, тек недавно препозната. Иста иконографска тема уврштена је и у програм зидног сликарства Храма Светог Николе овчарско-кабларског Манастира Никоља. Најстарија сачувана представа на Атону настала је 1546. године када ју је у припрати Манастира Ставрониките насликао Теофан Крићанин, најистакнутији протагониста замашне умјетничке обнове Свете Горе у XVI вијеку. У најстарије фреске Светог Сисоја над отвореним гробом спада и она у трпезарији Велике Лавре, остварење истог мајстора из треће четвртине XVI вијека. У XVII вијеку, када су настали и oписани српски примјери, грчки зографи проносе представу ламента Светог Сисоја широм Балкана. Они су је, на примјер, 1606/07. године насликали у Слимничком манастиру, на подручју Охридске архиепископије, као и у неколико цркава у данашњој Бугарској –Храму Светог Спаса у Несебру (1608/09),припрати Цркве Рођења Христовог у Арбанасима (1638), те у Храму Светог Атанасија (1667, сл. 5) и Манастиру Успења Богородице у истом месту (1684–1692). „Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив“ Свети Антоније Велики |