Св. Кирило, патријарх александријски

Св. Кирило, патријарх александријски (око 376 — 444). Рођен је у Александрији у другој половини 4. вијека за вријеме владавине римског цара Теодосија Млађег. Изучавао је световне науке, укључујући философију, али највише од свега трудио се да стекне знање о Светом Писму и истинама хришћанске вјере.  У младости је свети Кирил ушао у скит светог Макарија у нитријским планинама, гдје је боравио шест година под вођством мудрог и побожног старца Серапиона. Његов ујак Теофил, архиепископ Александријски, позвао га је к себи и поставио за ђакона. Кирило је убрзо постао познати проповједник и својим врлим животом стекао је широко поштовање. Послије смрти патријарха Теофила 412. године (385 – 412) једногласно је изабран за патријаршијски престо Александријске цркве и повео је борбу против јереси Новацијана, која се раширила у Александрији.
Св. Кирило је почео са највећом ревношћу да испуњава дужности које су му додијељене и чврсто је бранио  истине хришћанске вјере. У то вријеме било је много немира и неслагања, понекад од сљедбеника лажних учења, понекад од Јевреја, који су из мржње према хришћанима настојали да изазову нереде у граду.
​Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем (презвитер антиохијске цркве, изабран за Константинопољску катедру 428. године) и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирило њих побиједи и истјера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бијесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирило је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протјерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, ријешио је Трећи васељенски сабор у Ефесу 431. године. Том Сабору предсједавао је сам Кирило, заступајући у исто вријеме и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, гдје је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“
Свети Кирило је управљао Александријском црквом 32 године, а до краја његовог плодног дјеловања стадо је очишћено од јеретика. Свети Кирило је благо и пажљиво прилазио онима који су својом једноставношћу и незнањем запали у лажну мудрост. Једног старцу, подвижника високог живота, који је погрешно сматрао старозавјетног праведног Мелхиседека (Мелхиседек – цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18) сином Божјим, светац је замолио да се моли Господу како би открио како правилно размишљати о овом праведнику. Три дана касније, старац је дошао код Светог Кирила и рекао да му је Господ открио да је Мелхиседек епископ и обичан човјек.

---