 Митра, од грчке речи μιτροω („митроо“), свезујем, буквално значи „повез“, „дијадема“, „венац“ је појас којим се везује глава, символ архијерејства, тј. круна коју носе Православни Архијереји на глави током богослужења; царски украс који Архијереј носи зато што он на богослужењу иконизује Цара Исуса Христа. У богослужбеним књигама митра се назива и „капом“. Митра уједно служи и као знак архијерејске власти. Самог архијереја она треба да подсјећа на вијенац од трња који су војници положили на Христову главу, а такође и на убрус којим је била обавијена глава погребеног Спаситеља. Приликом стављања митре произносе се ријечи: „Господ је на твоју главу ставио венац од драгог камења, живота си тражио од Њега, и дао ти је дужину дана у век вијека“. Најстарији помен митре потиче из 5. вијека. Митре су најпре израђиване у виду меких капа од текстила, украшених везом. С временом, митре постају све раскошније, са елементима урађеним од метала и полудрагог камења, добијајући облик налик владарској круни, чврсте форме. У најстарије сачуване митре сврставају се митра коју је у првој половини 15. века Београдској митрополији поклонила Катарина Кантакузина Бранковић (МСПЦ 1929), ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића. Митра из 15. века израђена је техником златовеза на тамноплавој свили, уз употребу златних и свилених нити у боји, као и ситних зрна бисера. У Руској Цркви митра се даје, такође, архимандритима и неким протојерејима. У одређеним тренуцима богослужења митра се скида. Архијереј скида митру за време великог входа, уочи Символа вере за све време када воздухом веју над Светим Даровима, од речи „узмите, једите“ до претварања Светих Дарова, за време причешћивања Светим Тајнама, а такође и када сам чита Јеванђеље (али не и када слуша читање). Архимандрити и протојереји је скидају увек када Типик уопште прописује да треба стајати откривене главе, то јест онда када је скида и архијереј, а уз то још и „приликом слушања светог Јеванђеља“, када се пева „Достојно јест“, „Оче наш“ и приликом појављивања Светих Дарова на крају Литургије. Извори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ФелонФелон – критска реч која означава одећу која покрива читаво тело. То је дугачка и широка одежда без рукава, која има отвор за главу. Фелон се облачи преко других делова одежде и покрива их. Будући (да може да буде) украшен многим крстовима, фелон се назива још и „полиставрион“ (од грчког πολύς – многи, σταυρός – крст), или „крстаста риза“. Фелон символизује онај плашт у који су Господа обукли војници који су Му се ругали, и подсећа јереја да служећи представља Господа Који је Себе принео за жртву за оправдање људи, те стога у сваком свом делу треба да се облачи у правду и да се радује у Господу. ? томе говоре и речи псалма које јереј изговара приликом облачења фелона: „Свештеници Твоји, Господе, обући ће се у правду, и преподобни Твоји обрадоваће се радошћу“ (Пс. 131,9). Јереј облачи фелон приликом свечанијих богослужења. При томе, према Типику, јереј се за време богослужења неколико пута облачи и поново свлачи, но тај се пропис данас у парохијским храмовима често не примењује, услед различитих скраћења која су уведена у богослужење. Према Типику фелон се облачи само у најсвечанијим тренуцима богослужења, као што је на пример мали вход на вечерњу, полијелеј, читање Јеванђеља, Велико Славословље. За поједина богослужења јереј треба да обуче не само фелон, него читаву одежду. Сви јереји, ма колико да их служи, увек морају да носе комплетну одежду приликом савршавања Божанствене литургије и приликом служења јутрења на дан Свете Пасхе. Само настојатељ се у комплетну одежду облачи: 1) приликом служења вечерња на први дан Васкрса, 2) приликом изношења крста на празник Воздвижења, у крстопоклону недељу и 1. августа, 3) на Велики Петак приликом изношења Плаштанице и на Велику Суботу приликом литије са Плаштаницом и 4) приликом великог освећења воде на Богојављење. Фелон представља одјећу праведника и знак је духовне чистоте. Као део богослужбене одеће познат је од 9. века и испрва је, све до појаве полиставриона у 11—12. веку, био одећа патријараха. Када је црвен, фелон символизује скерлетну хаљину у коју је Господ Исус Христос био одевен када је изругиван као „цар јудејски“. Право ношења полиставриона до појаве сакоса имали су епископи и митрополити аутокефалних помесних Цркава. Од два најстарија датирана фелона у српској средини, која је Деспина Бранковић, супруга влашког војводе Јована Њагоја Басараба, поклонила Београдској митрополији, сачувани су само везени оковратници. Један од њих данас се чува у Музеју Српске православне цркве (МСПЦ 1928), а други у Народном музеју у Београду. Оковратник из Музеја Српске православне цркве, пореклом из Крушедола, везен је златном жицом на основи од црвене свиле. На површини траке која иде уз врат је златовезом, уз употребу ситног бисера, извезен натпис у коме се помињу име ктиторке и година настанка. Непосредно на траку надовезује се тринаест зракасто распоређених везених апликација које садрже поља у виду рибље крљушти са позлаћеном металном основом намењеном за полудраго камење. Свако поље уоквирено је златним нитима на које је нанизан бисер. На врху везених апликација и на њиховим спојевима је по један полудраги камен квадратног облика. Извори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ОмофорОмофор (од ωμός – раме и φέρω – носим), то је део одежде који архијереј носи на плећима, на раменима, „нараменик“. Реч је о дугачком и широком платну које подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ, само што је шире и дуже, и ставља се преко сакоса, тако да се једним крајем спушта напред на груди, а другим натраг на леђа епископа. Без омофора архијереј не обавља ни једну службу. Раније је омофор прављен од вуне, јер означава заблуделу овцу, то јест грешни људски род. Архијереј са омофором символизује Доброг Пастира Христа Спаситеља који на Својим плећима носи заблуделу овцу. Стога се приликом облачења у омофор изговарају речи: „На рамена, Христе, узевши заблуделу природу, вазнео си се и привео је Богу и Оцу“. Услед таквог значења омофора, он се за време служења Литургије неколико пута скида и поново ставља. Омофор је још од 5. вијека најзначајнија инсигнија епископа. У ризници манастира Крушедола сачуван је велики омофор настао у 16. веку, сада у Музеју Српске православне цркве (МСПЦ 4774). Основа омофора замењена је у 18. веку, а на њу су пренети крстови везени сребрном и златном нити на црвенoj атлас свили. На нову основу нашивени су равнокраки крстови са представама Уласка у Јерусалим, Вазнесења, Старозаветне Тројице, Вазнесења и Распећа. По ивицама је пришивена узана златоткана трака. звори:Музеј Српске православне цркве и "Литургика"-Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)  |
