Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов

Једном је Господ Исус Христос пролазио поред Генисаретског језера. Видио је двојицу браће, Јакова и Јована, како су са оцем Заведејем крпили своје рибарске мреже. Позвао их је да Га слиједе. Оставили су оца, мреже, лађу и одмах кренули за Њим. И од тада су са Спаситељем. Христос их је назвао "синовима грома" (воанергес). Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живјела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Заједно са Симоном Петром били су присутни при васкрсењу Јаирове кћерке, као и приликом Његовог Преображења на гори Тавор. Поново са Симоном Петром, два  брата била су најближа Богочовјеку у Гетсиманском врту када се он молио са крвавим знојем уочи својих страдања на Голготи. На Тајној вечери Јован је сједио поред Господа. Када је Исус Христос рекао да ће га један од његових ученика издати,  Он је једино њему Христос открио Јудино издајство: "Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме" (Јн 13, 21-26). 
Висећи у страшним мукама на крсту Голготе, Господ Исус је видио поред себе Своју пречисту Мајку и „ученика кога љубљаше“.
Пресветој својој Мајци рекао је:
- Мајко, ево ти сина!
И свом ученику Јовану:
-Сине, ево ти мајке!
Јован је прихватио Свету Богородицу као своју праву мајку и бринуо се о њој као о сину до њеног блаженог Успења.
Првог дана у недјељи, пред зору, Марија Магдалина је дошла на гроб Господњи. Тражила је, али у њему није пронашла Спаситељево тијело. И пожурила је да каже Петру и Јовану. Двојица ученика су одмах отишли ​​до гроба. Јован је дошао први, завирио у гробницу и видио је празну. Симон Петар је, такође, ушао у њу и видио је празну. Ушао је и Јован. Ушао је и био први од ученика који је повјеровао у васкрсење Христово. Након свог васкрсења, Господ се много пута појавио својим ученицима. Појавио се и на Генисаретском језеру. Јован га је прво препознао и рекао Симону Петру:
- То је Господ ("Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: то је Господ"). 
Послије Вазнесења, Јован је живио у Јерусалиму са осталим апостолима. Често се молио с њима у храму. На Педесетницу, заједно са њима, примио је благодатне дарове Духа Светога. Од тада је марљиво проповиједао јеванђеље и обраћао Јевреје и незнабошце у вјеру Христову.
Једног дана отишао је са апостолом Петром у јерусалимски храм. На вратима храма, човјек, хром по рођењу, почео је да моли за милостињу. Нису имали сребра ни злата. Дали су му шта су имали - излијечили су га: "И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.Устао је и кренуо". Ово чудо привукло је код њих много људи. Апостоли су проповиједали сву истину о Спаситељу - Његов живот, Његово искупитељско страдање и Његово васкрсење. Позвали су све да се покају и обрате Њему за спас. Хиљаде су повјеровале и крстиле се.
Првосвештеници и старјешине храма држали су двојицу апостола у притвору. Сутрадан су изведени на суд пред Синедрион. Било им је забрањено да проповиједају истину о Господу Исусу. Али Петар и Јован одговорише својим судијама:
-"Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо! А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило". Међутим, упркос опасности, они су наставили да се повинују Христовој заповијести. А број вјерника се непрестано увећавао. До Успења Пресвете Богородице, Јован је боравио у Јерусалиму. Затим је отишао са својим учеником Прохором да проповиједа ријеч Божију у Малој Азији.мЊих двојица су стигли у град Ефес. Овдје су живјели у великом сиромаштву. Радили су као слуге у једној породици. Њихови господари су били незнабошци. Према њима су поступали строго, сурово. Додјељивали су им најтеже ствари. Кажњавани су немилосрдно. Јован и Прохор су све стрпљиво поднијели. Служили су марљиво и послушно.
Али убрзо је Бог отворио пут ка јеванђељу.
Умро је младић, син Диоскорида, предсједника градског већа. Отац је био толико шокиран синовљевом смрћу да је изненада умро. Цио град је био узбуђен. Свети апостол Јован је отишао у кућу Диоскорида. Молио се. И Бог је васкрсао сина и оца. Видјевши ово чудо, неки су Јована називали мађионичаром, а други Богом и Сином Божјим. Али свети Јован је свима објаснио чијом је силом учинио чудо. Газдарица куће и васкрсли отац и син, такође, су повјеровали и крстили се. Позвали су апостола да се пресели код свог ученика и даље их подучава Божјем закону.
Кроз ово чудо, јеванђељска проповијед у Малој Азији постигла је велики успјех. Вјера у Христа Бога се непрестано ширила. Томе су помогла бројна чудеса која су услиједила и нарочито добар примјер апостола. Као што је учио ријечима, учио је и дјелима. Својим примјером показао је какав хришћанин треба да буде. Обилазио је села и градове, проповиједао, оснивао црквене општине, постављао епископе, свештенике, ђаконе. Позвао је све да слиједе његов примјер.
 Римски цар Домицијан, сазнавши за велике успјехе нове вјере у Малој Азији, наредио је да му апостола доведу у Рим. Угледавши га са собом, почео је да га жестоко мучи: дао му је чашу отрова да га попије, бацио га у котао са узаврелим уљем. Јован је остао здрав и неповријеђен. У њему су се испуниле ријечи Господње: ако они који вјерују у Њега попију нешто смртоносно, то им неће наудити.
Присутни на мучењу почели су да вичу:
- Велики је хришћански Бог!
Цар више није хтио да мучи апостола. Послао га је у изгнанство на острво Патмос, смјештено поред малоазијске обале.
Везан и окован, апостол је бродом путовао на острво. Током путовања учинио је многа чуда која су све путнике привукла истинској вјери. Спасио је дављеника молитвом. Морску олују је укротио молитвом. Ријечју је излијчио болесника. Једном, када су сви патили од жеђи, претворио је слану морску воду у слатку. Након ових чуда сви путници су хтјели да их он крсти. Војници који су га пратили хтјели су да га ослободе и одведу на обалу Мале Азије. Али Јован им није дозволио да крше цареву заповијест. Тако је доведен без ланаца на острво Патмос. Његов боравак на овом острву служио је као спас у Господу за локално становништво.
Неколико година им је апостол проповиједао јеванђеље, лијечио болеснике и уопште чинио многа чудеса. Свима је дао примјер кротости, невиности и љубави према Богу и ближњем. Обратио је људе Христу и својим добрим примјером и надахнутом ријечју. 
До његовог доласка на острво, сви становници су били незнабошци. Вјеровали су у магију и демонске моћи. Лукави људи су се користили уобичајеним празноверјем, претварајући се да су мађионичари. Тако су стекли моћ над људима и експлоатисали их. Јован је разоткрио њихове лажи. Проповиједао је истинитог Бога и тако многе одвратио од идолопоклонства. 
У далеком изгнанству апостол је био радостан и смирен. Ништа га није могло одвојити од Господње љубави, Господ Исус Христос је свог вољеног ученика учинио још срећнијим. Показао му је своју славу у дивном откривењу. Једне недјеље му је дато да у небеској визији сагледа будућу судбину Цркве и читавог свијета. Показала му се величина царства Божијег. По Господњој заповиести описао је оно што је видеио и чуо. Ова света књига позната је као Апокалипсис или Откривење. Њоме се завршава Света писмо.
Када је цар Домицијан умро и цар Нерва заузео престо (Марко Кокцеј Нерва, умро 27. јануара 98. године био је римски цар између 96. и 98. године), прогон хришћана је спласнуо. То је омогућило светом Јовану да се врати у Ефес. Хришћани су га са највећом радошћу дочекали изван града. На састанку су га поздравили ријечима:
- Благословен који долази у име Господње!
До краја свог живота апостол је остао у Малој Азији и наставио са својим учеником Прохором започето спасоносно дјело. Проповиједао је у свим областима Мале Азије, обилазио градове и села и водио је многе људе правим путем ријечима, чудима и личним примјером. Многи његови ученици постали су познати својим светим животима.
Ни у старости апостол није престајао да ради, надахнут ревношћу за славу Божију и љубављу према људима.
У једном од малоазијских градова видио је младића који је имао племените таленте. Прихватио га је, научио и крстио. Требало је отпутовати негдје далеко. Повјерио је то локалном епископу. Али епископ није у потпуности оправдао повјерење апостола. Учио је младића, али није обраћао пажњу на његово понашање. Још увијек не укоријењен у вјери и закону Божјем, младић се заплео у лоше примјере и препустио пороцима. Зближио се са изопаченим младима, основао с њима банду разбојника, пронашао тајно мјесто у шуми и почео с њима да напада и пљачка путнике на путевима.
Апостол је поново прошао тим градом и питао за младића. Рекли су му све о њему. Био је претужан. Позвао је владику и укорио га због немара.
„Врати ми", рекао је, „благо које сам ти повјерио да чуваш!" Врати ми младића којег си требао научити Господњем закону.
Апостол је кренуо у ту шуму и стигао до разбојника, који су га ухватили и довели до њиховог вође. Испоставило се да је главни био младић којег је Јован тражио.
Угледавши апостола, младић се постидио и побјегао од њега. Јован га је пратио и викао:
"Врати се оцу, сине!" Не очајавај у Божјој милости! Ја ћу преузети твоје гријехе - само ме слушај и покај се! Бог ме послао да те нађем!
Поражен речима апостола, младић се зауставио, вратио му се, пао му пред ноге и дуго ћутао. Није се усудио подићи поглед према њему. Па се постидио својих дјела ...Апостол га је подигао, пољубио и повео са собом. Обрадовао се, као што се обрадовао добри пастир кад је нашао изгубљену овцу.

---

Јован Богослов на Патмосу (икона , 17. вијек , Нижњи Новгород )

Кренуо је да га подучава, позивајући га поново на покајање. Указао му је бескрајну милост Божију, Који је спреман да прихвати увијек покајаног грешника. Млади се вратио добру захваљујући великој љубави којом се апостол бринуо о њему. 
У то вријеме у Цркви су се појавиле разне јереси. Јеретици су погрешно протумачили свету истину Божје ријечи. Неки лажни учитељи ишли су толико далеко да су се усудили да одбаце истину о Спаситељевом божанском достојанству. Хришћани су наговарали апостола да им у писаном облику преда учење које је чуо од Божанског учитеља. Њиме су намјеравали да се боре против јеретика.​
Намећући пост вјерницима у Ефесу, Јован је са собом повео свог ученика Прохора, попео се на високу планину и тамо провео три дана у посту и молитви. Трећег дана апостол је заповедио Прохору да напише све што ће му диктирати. И тако, на предлог Духа Светога, ап. Јован је започео своје Јеванђеље ријечима: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.
Ово Јеванђеље је написано када је апостол већ био у старости.
Када је његова снага била тако слаба да није могао дуго да говори, понављао је својим ученицима само ријечи:
- Дјецо моја, волите једни друге. То је највећа заповијест Господња, и доста је ако њу испунимо како ваља волите се!
Осјетивши приближавање смрти, Јован је са собом повео неколико ученика, укључујући свог омиљеног ученика Прохора, и изашао са њима у град. Зауставио се на погодном мјесту и наредио им да ископају гроб. Дао им је посљедња упутства, благословио их, легао у гроб и предао своју душу Богу.
Сваке године 8. маја из његовог гроба излазила је танка прашина која је од болести исцјељивала оне који су му долазили у вјери. Стога се успомена на Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова прославља 8. маја.
Поред једине пророчке књиге Новог завјета - Апокалипсиса - апостол Јован је написао и Јеванђеље, које се знатно разликује од три такозвана синоптичка јеванђеља (Марко, Матеј, Лука), и три Саборне Посланице упућене свим хришћанима. У свим дјелима Јована Богослова главна идеја о љубави је: „да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав“ (1 Јн 4, 7-8). Зато се Јован Богослов назива апостолом љубави. Припремио вјеронаука.нет

---