Св. Тихон Задонски: Достојевски се дивио овом светитељу и унио је његов лик у свој роман „Зли дуси“

26. август – помен светог Тихона Задонског
Опште је познато да је лик старца Зосима, у роману ,,Браћа Карамазови“, Достојевски преузео од Амвросија Оптинскога. Сусрет са њим сасвим је оставио снажан утисак на писца, али његове мисли у посљедњим годинама живота заокупио је други духовни ауторитет – свети Тихон Задонски.
Нису сви мрачна лица
У роману „Зли дуси“ (Нечисте силе) старца чак зову Тихон – епископ, који се повукао у манастир због слабог здравља. Радећи на роману, Достојевски је писао уреднику Каткову : ,, Неће сви бити мрачних лица, биће и свијетлих“ <... >По први пут, на примјер хоћу се дотаћи само једне врсте личности, које се књижевност још увијек мало дотиче. За идеал узимам Тихона Задонског. Он је, такође, светитељ који је живио спокојно у манастиру.  Са њим упоређујем и састављам на вријеме јунака романа. Веома се бојим; никада нисам покушао.
 
Зашто му је лик Тихона Задонскога био тако битан? У једном од писама Фјодор Михаиловић размишља: Можда је Тихон тај који чини наш руски савршен тип, који тражи наша књижевност,<.... >Истина, ја ништа не стварам, само ћу открити правог Тихона, којег сам примио давно у своје срце са усхићењем. … ако ми пође за руком, и сматраћу то већ важним подвигом.<....>Можда ће, напокон, рећи да нисам писао само глупости".
«Шта је то пакао?»
1876. године, за вријеме редовног лијечења, доктори су објавили Достојевском, да се може надати не више од 15 година живота. У ствари, неће проживјети ни пет година и поднијеће још губитак трогодишњег сина, који је умро од епилептичног напада. Смрт је долазила одасвуд. И његов посљедњи роман, "Браћа Карамазови", био је роман о смрти. И васкрсењу.
Достојевском је било веома важно пронаћи одговор на питање: "Шта је то пакао"? "Не истражујем ову мистерију", говори он устима старца Зосима, али мислим, ако би био материјални пламен, да би му се истински обрадовали, јер у материјалним мукама, чак на тренутак, заборавио бих....страшније од свега је  духовна мука".
А ево шта је о томе писао Тихон Задонски: "Пробудиће се и устати савјест у непокојаном грешнику...и кроз цијелу вјечност ће га прекоравати и мучити за то, јер.... је дјеловао против Бога и Његовог светог закона".
Епископ
Шта знамо о светом Тихону? Да је њега, сина сеоског ђакона, мајка, рано оставши удовица, умало га гладног није дала "заувијек" комшији – кочијашу. А када га је старији брат прикључио Новгородској богословској школи, тада ће, по мемоарима самог свеца "другови моји, дјецо богатих очева наћи поцијепане опанке моје и почеће се смијати нада мном и опанцима махати мени, говорећи: Величамо те, светитељу!“
Још док је био на вишој години студија почео је тамо предавати – на почетку грчки језик, а по завршетку студија – реторику и философију. Рјешењу о монашком чину претходила су два догађаја, којих се присјећао и сам светац: ноћно привиђење послије молитве, када су се накратко пред њим "отворила небеса" и чудесно спасење од смрти – на степеништу звоника он је добио крила, а она су се срушила на земљу, али њега као да је неко повукао назад (могућа верзија – стајао је на степеништу звоника, а оне су се срушиле на земљу, а њега као да је неко повукао назад). Убрзо је услиједило замонашење, а и рукоположење – прво у јерођакона, а затим у јеромонаха – и упућивање у Твер (град у Русији).
Чин епископа архимандрит Тихон је добио у 37. години: када су бирали владику у Новгороду, одлучили су то урадити помоћу жријеба; неко је предложио да се осталој седморици кандидата додијели ректор Тверског богословља Тихона. Трипут су извлачили жријеб. И трипут је било једно те исто име – архимандрита Тихона.
1763. године – по жељи саме царице Катарине II изабран је за епископа Воронежског. Епархија је била једна од највећих и најнеуређенијих.
Како натjерати свештенике да читају Јеванђеље?
Када је стигао у Вороњеж, испоставило се да свештеници не знају Свето писмо. Јеванђеље, у то вријеме, скоро да нико није ни читао. И светитељ се обавезао поправити ситуацију. А, такође, почео се немилосрдно борити са пијанством и то међу свештенством. Морао се позабавити свиме одједном: доводити ред у црквама, организовати образовање свештенства, убиједити свештенике да уче. Такође, написао је неколико дјела за углед свештеника и захтијевао да свако од њих има Јеванђеље и да га свакодневно чита.
Била су и провјеравања друге врсте. Када су га поставили за епископа Вороњежског, био је принуђен учествовати у судском процесу над митрополитом Ростовским Арсенијем (Мацејевићем), који се отворено противио секуларизацији црквеног земљишта. Другим ријечима, против воље царице Катарине II. Ово суђење, које је намијењено да се наруга човјеку који живи светим животом, оставило је снажан утисак на владику Тихона: па неко вријеме није могао да служи (држи богослужења) и ускоро је замолио «за смирај“.
Било је то вријеме, када се атеизам, нихилизам и волтеријзам провлачило кроз више слојеве друштва, а у обичним људима је био жив утицај незнабоштва (паганства) и веома стран однос према хришћанству. Није случајно што се једна од главних књига Тихона Задонског зове „Истинско хришћанство".
Невидљива битка
Нису се сви односили према њему са разумијевањем. Када је већ живио «у тишини» у Задонскм манастиру Рођења Пресвете Богородице, многи од власти до манастирске братије су му се ругали. Игумани су покушали преко Синода да му забране вршење богослужења, а млађи монаси, видјевши да код епископа нема ,, административних ресурса» отворено су му се смијали. Могли су га и каменовати. А то је светитељ све мирно подносио. То је за њега био прави подвиг: по природи пријек и раздражљив, и на почетку се није могао сложити ни са једним испосником. Али је успио да смири себе  и при најмањем налету гњева први се клањао испоснику пред ноге.
Али ипак до краја свог живота није се могао ослободити од жестоких напада туге, носталгије и хипоходнрије, како је и сам написао, иако се цијели живот борио са тим. Лијека није било. Само је остало да трпи. Дошло је до тога, да је владика почео сумњати да ли је уоште добро поступио, отишавши на такав «мир». Али је Арон старац манастира рекао: «Мајка Божија не тјера из манастира». И епископ се поново смирио.
Читао је, писао је духовна дјела, одговарао на писма. Послије своје смрти завјештао је испоснику да све његове рукописе преда у Свети Синод. Тако се појавило неколико томова његових духовних дјела, укључујући  «Духовно благо од свијета сабрано» («Сокровище духовное, от мира собираемое»). А за 100 година, захваљујући њима – ликовима стараца у ,,Злим дусима“ и ,,Браћи Карамазови“.
***
Три године пред смрт светитељ Тихон је тачно знао колико му је још живота остало. Био је тешко болестан и већ је имао припремљен мртвачки сандук који је чувао у својој остави. Непосредно пред смрт саставио је духовно завјештање: молио је да буде сахрањен на путу ка Владимирској цркви, како би му све вријеме ,,газили гроб“. Али нико није одлучио да му испуни жељу: сахранили су га испод олтара цркве, у посебно изграђеној гробници. 1846.године, након 63 године од дана погреба, приликом изградње нове саборне цркве мошти светитеља пронађене су без трагова труљења. Прослављење светитеља обављено је 1861.године, на дан његовог упокојења 26. (по старом календару – 13) августа. Аутор: БОРИСОВА Марина /За сајт вјеронаука.нет са руског језика превела Биљана Илић / извор: фома.ру
​

---