Сазнај новости из
хришћанског свијета
![]() Константинопољ, 29. августа 2018.године Свети синод Васељенске патријаршије одлучио је, на данашњој сједници, да канонизује старца Амфилохија (Макриса) са Патмоса, извјештава vimaorthodoxia. Старац Амфилохије био је монах манастира Светог Јована Богословског на острву Патмос, гдје је Свети Јован Богослов и јеваванђелист добио Божанско откровење које је постало књига Откривења. Старац је служио и као монах манастира. Такође је основао женске манастире и сиротиште. Он је један од највољенијих стараца 20. вијека. Недавно је Свети синод такође канонизовао св. Јакова (Цаликис) Евијског, у новембру, којег је у јуну литургијски прославио Његова Све-светост патријарх Вартоломеј. О животу старца Амфилохија (Макриса) Патмоса Свети синод Васељенске патријаршије одлучио је, на данашњој сједници, да канонизује старца Амфилохија (Макриса) са Патмоса, извјештава vimaorthodoxia. Старац Амфилохије био је монах манастира Светог Јована Богословског на острву Патмос, гдје је Свети Јован Богослов и јеваванђелист добио Божанско откровење које је постало књига Откривења. Старац је служио и као монах манастира. Такође је основао женске манастире и сиротиште. Он је један од највољенијих стараца 20. вијека. Недавно је Свети синод такође канонизовао св. Јакова (Цаликис) Евијског, у новембру, којег је у јуну литургијски прославио Његова Све-светост патријарх Вартоломеј.
О животу старца Амфилохија (Макриса) Патмоса Блажени старац Амфилохије (Макрис) је рођен 13. децембра 1889. године на светом острву Патмос, где је Свети Јован Јеванђелиста примио и написао последњу књигу Новог Завета, Откривење. Његови благочестиви родитељи Емануил и Ирена су му на крштењу дали име Атанасије. Као и многи други свети старци и Светитељи Цркве, Атанасије се родио у великој породици простих сељака. Породичне приче говоре о побожности Атанасијевих деде и бабе по оцу и начинима на који их је посећивала божанска благодат. Чинило се да мали Атанасије има урођени смисао за црквени дух будући да је одбијао мајчино млеко средом и петком. Још као дечак је успео да убеди своју баку, која се верила, да откаже веридбу и проживи остатак свога живота у девствености. Атанасије се сачувао од световних замки и у узрасту од седамнаест година ступио у манастир. Родитељи су му радо дали благослов. Тако је млади Атанасије постао искушеник у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу, марта 1906. године. Убрзо је постао миљеник остарелог братства и, напредујући у добродетељи и подвигу, замонашен је у расу у августу исте године, добивши име Амфилохије. Млади монах Амфилохије је био строг према себи. Свестан својих разних недостатака, да би духовно напредовао, изумео је начине за борбу против својих грешних склоности. Био је нарочито строг према храни, и не би узимао више од десет залогаја хране током сваког оброка, док би посним данима јео само седам или осам маслина. После седам година у манастиру, довољно је напредовао удостојивши се велике схиме у марту 1913. године. Амфилохијев духовни отац, старац Антонијадис, извршио је постриг. Није занемарљиво да је о. Антонијадис био духовни син отаца покрета Кољивара,[1] који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Тиме се може објаснити мисионарска и подвижничка ревност старца Амфилохија. Отац Амфилохије је био потпуно посвећен свом монашком позиву. Па ипак, надао се да ће временом ићи на поклоничка путовања ради духовног образовања. То се остварило 1911. године када је игуман манастира одлучио да пошаље младог Амфилохија на Свету Гору да изучи дрворезбарство. То је била душекорисна посета које се радо сећао до краја живота. Неколико година касније, у мају 1913. године, игуман је признајући Амфилохијеве врлине и напредак, постигао договор са манастирском братијом да овај буде рукоположен у ђаконски чин. Послали су га на острво Кос да би га епископ тамо рукоположио. Ипак, Амфилохије је, бринући због своје неподесности и недостојности, био наведен да промени правац. Своме сапутнику, сабрату из манастира који је такође требало да буде рукоположен, објаснио је: „Брате мој, недостојан сам такве части. Радије бих да идем са чистом савешћу из места у место просећи, него да недостојно примим част рукоположења. Иди у миру. Ја крећем за Свету Земљу.“ Тако је осећање недостојности спојено са карактеристичном слободом духа и пламеном жељом да види Света Места, одвело оца Амфилохија у Египат а потом у Свету Земљу. Будући веома дирнут својим поклоничким путовањем, одлучио је да замоли јерусалимског патријарха да га прими као једног од чувара Светог Гроба. Иако је патријарх био вољан да га прими, братство манастира Светог Јована Богослова са Патмоса је инсистирало да се он врати у манастир свога покајања. На повратку на Патмос, братство га је „казнило“ за непослушност пославши га у испосницу у Аполо, да живи поред старца Макарија. Испоставило се да је он био тамо веома срећан, јер је могао да се потпуно преда молитви у пустињској тишини. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. Коначно је 1920. године Бог послао Амфилохију прву сарадницу на мисионарском пољу, Калиопу Гунарис, (потоњу монахињу Евстохију). Значајно у старчевим мисионарским подухватима је било његово рукоположење у ђаконски чин 1919. године а убрзо и у свештенички чин, због обновљеног инсистирања манастирске братије. Иако му је то донело додатну одговорност, такође му је омогућило да слободно служи Литургију, прима духовна чеда и доноси благодат Тајни у своју мисионарску делатност. Убрзо по рукоположењу био је послан да служи у манастирском метоху на острву Кос. То је био и први период његових мисионарских путовања када је, поред свештеничке службе у манастиру Светог Јована Богослова, служио и као исповедник за Додеканеска острва. Много времена и енергије је потрошио на острву Камимнос, где је Калиопа Гунарис радила као учитељица, и где је почело да се развија језгро женског манастира. Године 1926. манастир је послао старца да служи у пећини Откровења на Патмосу. Током овог периода провео је добар део времена са студентима патмоске Црквене академије. Бринуо се о томе да духовно и умно сазреју како би били корисни служитељи цркве и друштва. Многа семена која је посејао тамо су донела добар плод, укључујући бројне стаце и игумане манастира. Тешка ситуација се развила до 1935. године на острвима које су окупирали Италијани. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх (под чијом је црквеном влашћу Додеканез) је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање (Калиопа Гунарис се тада већ преселила на Патмос, где је требало да води школу уз помоћ других побожних младих жена). У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Италијани су све више узнемиравали због старчевог рада, и најзад га уклонили 1937. године, прогнавши га у „слободну“ Грчку са Калиопом Гунарис. На старчевом месту Италијани су изабрали и устоличили игумана – једног од својих сарадника, монаха из манастира. Мала заједница Благовештења коју је старац успео да уреди, током његовог изгнанства је била остављена без духовног оца. Старац, који се читавог свог живота посебно посветио монахињама, био је веома забринут за њих током овог периода изгнанства и прогона. Када је старац стигао у Атину, братство „Зои“ му је пружило гостопримство. Из Атине је путовао по целој Грчкој, коначно стигавши до Крита, где су га замолили да преузме дужност духовног оца за цело острво. Његово изгнанство се окончало 1939. године, када је са великом радошћу примљен на Патмосу. После италијанске окупације острва, уследила је немачка окупација 1942. године. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је проводио време у разним метосима манастира и усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Пажљиво је уредио манастирско општежиће, давши му основу са које је могао да напредује. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Дакле, видимо да је поред својих настојања да обезбеди центре монашке борбе за оне који су тражили такав живот, он такође желео да пружи прилику за учење и развијање њихових талената. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији. Организовао је малу групу својих монахиња на челу са игуманијом Евстохијом, ради оснивања сиротишта и јединице за труднице. Старац Амфилохије је, можда пре него због било чега другог, запамћен по великој љубави и жртви за страдални народ Божји. Упркос болести и слабости, са радошћу је примао верне. На примедбу једне од сестара, која је била забринута за његово здравље, одговорио је: „Ја сам слуга Божији и не могу да се одмарам!“ Силина његове љубави и молитве за народ се потврдила у следећем догађају. Касно једног поподнева, док је старац био у Атини, посетиле су га две духовне кћери. Напустиле су кућу у којој је боравио кад је већ пао мрак. Он им је уз благослов пожелео лаку ноћ. Ипак, био је неспокојан због њихове безбедности. Када су отишле, почео је да се усрдно моли за њихов безбедан повратак кући. Посебно је био забринут јер је једна од њих имала проблеме са коленима и често је падала. Док су се враћале кући, нејака сестра се осећала као да је била подигнута у ваздух, а њена пријатељица се уверила да је ова ходала готово стопу и по изнад земље. Сутрадан је старац потврдио да је то био одговор Божији на молитву за њену безбедност. Старчева брига за народ је била дубока и због његовог страдалног срца, Бог је услишавао његове молитве. На Васкрс 1968. године, старац Амфилохије је примио божанско обавештење о свом блиском престављењу. Тако му је дато готово две године да припреми себе и своја духовна чеда за свој одлазак. Па ипак, био је на великим мукама због помисли да оставља своју духовну децу. Са сузама је молио Бога да му дозволи још времена како би могао да охрабри и развије своја духовна чеда. Кратко пред упокојење рекао је једном духовном чеду да га је Богородица са Светим Јованом Богословом посетила и обавестила да Господ није услишио његову молбу да остане на земљи до Васкрса 1970. године. Убрзо га је напад грипа ослабио и његово стање се није могло побољшати. Опростивши се и извршивши последње припреме за своја духовна чеда, предао је своју душу Господу 16. априла 1970. године. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Чврсто се противио сваком виду духовног насиља и суровости. Било је карактеристично да је лежећи на самрти и отпуштајући монахиње које су биле под његовим старањем, понављао игуманији да не буде престрога према њима: ‘Оставиле су све да би дошле овде, не смеју да буду несрећне.’ Нарочито се сећам две ствари о њему. Прва је његова љубав према природи и, посебно, према дрвећу… Друга, која се истиче у мом памћењу је савет који ми је дао када је дошло време да се као тек рукоположени свештеник вратим са Патмоса у Оксфорд, где сам предавао на универзитету. Он сâм никада није посетио Запад, али је мудро разумео стање Православља у Дијаспори. ‘Не плаши се’, инсистирао је. ‘Не плаши се због свог Православља’, рекао ми је. ‘Не плаши се јер ћеш као православац на западу често бити изолован и увек у мањини. Не прави компромисе и не нападај друге хришћане. Не брани се и не нападај. Једноставно, буди оно што јеси.’“ |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
February 2025
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|