 ,,Сјећај се дана од одмора да га светкујеш“ (2 Мој 20, 8) или, лаички речено, „не можете радити празницима“, можда је ,,напопуларнија заповест“ како у црквеном окружењу, а и шире. Као што се и очекивало, просечни препоручени оквир у овом питању иде из крајности попут „не можеш се обријати у недељу“ и „није грех радити, грех је не радити“. Колико год парадоксално изгледало, свесна оцрковљеност мало овде помаже. Сећам се да сам док сам у Богословији био библиотекар моја дужност је, између осталог, била и годишња провера библиотечког фонда. То се одвијало лети, када су на Богословији била на одмору, а њен успех зависио је од моје способности да сакупим све књиге које имам при руци. Будући да је међу читаоцима било много локалних парохијана, њихово информисање о враћању књига обављено је путем обавештења на огласној табли. Тако смо се, једне лепе априлске недеље, мој пријатељ и ја заузели постављањем налепница. На крају тог подухвата који је био далеко од узбудљивог, били смо на последњој огласној табли, када су нам пришла двојица момака који су такође били парохијани Лавре и питали о библиотеци и књигама. Момци су слушали нашу причу и гледали мог пријатеља како жустро реже налепнице са обавештењима, штампа неколико комада на једном листу, док је један од и упутио укор: „Зашто, побогу, у недељу режете маказама“? Хтео сам да се љубазно осмехнем као одговор на непријатну шалу, међутим, схвативши поглед мог саговорника, схватио сам да се он уопште не шали. Тренутак касније момци су наставили пут, а ми смо отишли у Богословију. У том тренутку нисам могао да схватим шта није у реду са нашим поступцима, али с временом сам сазнао да су многи људи, посебно у сеоским срединама, уверени да недељом и празницима не могу да ураде сасвим једноставне и безазлене ствари за себе: секу маказама , да се брију, секу нокте, посете фризера и, колико год смешно изгледало, чак и да перу веш.
Изгледа да је то још теже поверовати с обзиром на то да је заповест да се не ради празницима ван сваке сумње јасна и једноставна. Тако је елементарно и изричито наведена да јој чак није потребно никакво објашњење. Међутим, како се чини да постоји хитна потреба за то, не би било лоше то објаснити. Дакле ,,Шест дана ради, и обави све послове своје“ (2 Мој 20, 9). С једне стране, било која активност, било која радња и било које дело лако се могу приписати „свим пословима“. С друге стране, обратимо пажњу на чињеницу да се „сва послови“ противе богоугодном празновању празника. Због тога су забрањени а не зато што су неприкладни за одређени дан, већ зато што могу ометати побожни начин празновања, одузимајући време или енергију и одвлачећи пажњу од молитве, читања Светог писма, размишљања о Богу итд. Нешто мало времена потрошено на резање папира, пришивање дугмета или учвршћивање неколико шрафова ни на који начин неће ометати тај празник. Оно што вам заиста смета је уобичајени, рутински, свакодневни посао који захтева пуно времена и енергије. Свака заповест која радни дан претвара у радни дан дефинитивно је забрањена. Истовремено, не постоји и не може постојати било која врста показатеља која наводи ствари које се могу или не могу радити недељом и празницима. У том погледу, изрази попут „нема куцања“ или „нема сечења маказама празницима“ су бесмислени. Шта је са кућним пословима? Заиста одузимају пуно времена, али с друге стране не можемо без њих. Кување, свакодневно чишћење и други кућни послови су рутина за сваку домаћицу. Овде мислим да ће бити корисно сетити се Господњих речи: ,, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји?“ (Лк 13,15). Имајте на уму да Христос говори о кућним пословима који су уобичајени за његово време, па чак и окружен фанатичним ревнитељима суботе, звучи као да говори о очигледним стварима. То и данас има сасвим смисла. Субота или не, стоци је потребна храна и вода. То одговара на питање о свакодневним пословима. Они су суштински важни и зато их не уређује заповест. Изненађујуће је да чак и најједноставнији кућни послови укључују активности (попут прања веша, на пример) које неки и даље сматрају неприхватљивим. Многи посетиоци цркава, као и „секуларни“ људи, живе у уверењу да је прање веша на празницима недопустиво. Практиковањем таквог веровања обично изгледају смешно. Несрећни ревнитељ тврдоглаво одбија да користи машину за прање веша одређених дана, очигледно не видећи разлику између притиска неколико тастера на машини за прање веша и прања веша онако како је то било вековима раније (одлазак на реку са даскама за прање). У међувремену, ако неки посао не захтева никакав рад и уопште не одузима време, о каквом кршењу заповести можемо говорити? Мислим да је и овде непотребно помињати поступке личне хигијене. Морамо да оперемо зубе, истуширамо се и обријемо барем свакодневно. Сложићете се да је човек која је радним данима сређен, а у недељу у цркву дође необријан, у најмању руку делује збуњујуће. Ипак, има још тога што се може урадити. Постоје животне ситуације када дуготрајан и напоран рад недељом и празницима није само оправдан већ и крајње обавезан. То су случајеви помоћи ближњима. Ако је ближњем потребна помоћ, а нема могућности да сачека понедељак, треба да помогнемо ако смо у близини. Тешко да бих почео да цепам дрва у недељу, с правом сматрајући то грехом. Али помагање старијем комшији истим цепањем дрва била би моја обавеза као хришћанина, било да је то недеља, празник или чак Васкрс, јер мој комшија може држати секиру у рукама само у ретким данима када му то здравље дозвољава не чешће од три пута месечно. Међутим, не чини ли вам се да што више анализирамо све ствари које на празник можемо или не можемо радити, то се више удаљавамо од главне ствари а то је Литургија? Као средишње место сваког црквеног славља, Литургија испуњава празнични дан. И, опет, говорећи о стварима које можемо или не можемо учинити, веома је важно запамтити шта треба да радимо. Заиста, без учешћа у Литургији, чак ни потпуно избегавање послова неће нам помоћи да испунимо заповест о празничном дану, можда зато што нам је дата тако да је „ га освећујемо“, уместо да само чекамо лежећи чекајући награду од Бога не радећи ништа за празник. протојереј Владимир Пучков За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор |