 Велики петак, посљедњи дан Спаситељевог земаљског живота... Овај дан је за Њега почео ноћним испитивањем код првосвештеника Кајафе, праћеним подсмијавањем и батинама.
Настављено је јутарњим испитивањем од стране Понтија Пилата, намјесника Јудеје, којег је именовао Рим. Не желећи да се бави апсурдним тврдњама које су о Христу изнијели првосвештеници, и чувши да је Галилејац, Пилат је послао Исуса управитељу Галилеје Ироду, који се затекао у Јерусалиму поводом предстојеће прославе Пасхе. „А Ирод га понизи са својим војницима и наруга му се, обуче му бијелу хаљину и посла га натраг Пилату“ (Лк 23, 11). Пилат је неколико пута покушао да ослободи Христа... јер знађаше да су га из зависти предали (Мт 27, 17-18). Поред тога, постао је нервозан када је чуо да Исус тврди да је Божји Син: “Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма“ (Јн 19, 7, 8). Али првосвештеници су успјели да убиједе народ – и сада је цио народ, окупљен испред Пилатове резиденције, у један глас викао: „Распни Га, распни Га!“ Завршило се тако што је Пилат опрао руке и рекао: „Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети“ (Мт 27,24 ) те га предао мучној смрти на крсту-распећу. Тако су Римљани кажњавали само злочинце, побуњенике и одбјегле робове. И такође Бога. Неколико часова Исус је преживљавао тешке муке, прикован на крст. Током ових сати, Он се моли за своје убице, прихвата покајање једног од разбојника распетог на Голготи поред Њега... У једном тренутку (око деветога часа) повика Исус из свега гласа говорећи: „Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46 ). Спаситељ је испио чашу људских страдања до краја, а можда је најстрашнији од њих био осјећај напуштености од Бога. Али то није било посљедње што је Човјек који умире на Крсту рекао. У посљедњим минутима пред смрт (кад Исус окуси оцат) рече: Сврши се! (Јн 19, 30 ) И: „Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“ (Лк 23, 46 ). И преклонивши главу, предаде дух. Шта значе ове ријечи? Вјероватно најгора ствар која може да се деси умирућем је осјећај да га је Бог напустио и да ће умријети сам. Такав страх је доживио библијски Јов, и није случајно што се дијелови из књиге о Јову чују у храму у данима Страсне седмице. Али Христос, умирући на крсту, предаје Себе у руке Бога Оца. То значи да је Он побиједио страхоту богоостављености, пошто се Човјек до краја потчинио Божанском Промислу и помирио са њим. Шта је тачно „учињено“ на Крсту? Никада нећемо моћи у потпуности одговорити на ово питање. Али знамо да је Господ својом људском смрћу искупио гријехе свих људи који су живјели на земљи прије Њега, у Његово вријеме, као и свих оних који живе и живјеће послије. Како је то фигуративно формулисао апостол Павле, Господ „избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст“ (Кол 2,14 ). На Велики петак ујутро, „о другом часу дана“, а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се пјевају посебни тропари, читају старозавјетна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повијест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану. Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ријетког изузетка када на тај дан падне празник Благовијести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста. |