 Јерусалимски храм је био као град у граду: на његовој територији било је неколико дворишта, много степеница, дугачке галерије са стубовима. Једном од галерија шетао је веома, веома стар, погрбљен човјек. Ишао је полако, једва помјерајући ноге. Очи скоро да нису видјеле, дуга брада му је била потпуно сиједа. Овај старац звао се Симеон. Дуго је чекао веома важан сусрет. И одједном Симеон угледа: галеријом шета једна породица – муж и жена са Дјететом у наручју. Старчево лице се разведрило, очи заблистале: да ли се то заиста догодило? Да ли је заиста чекао?.. Кога је Симеон упознао? И шта га је толико изненадило? Симеон види анђела ...Једном, када је преостало скоро три стотине година до овог састанка у храму, Симеон је сједио на ниској столици у свијетлој соби у великој кући. Та кућа је стајала у староегипатском граду Александрији. Симеон је у рукама имао посебан штап којим се у то вријеме писало умакањем у мастило. Испред њега је лежао лист папирусног папира од палминог лишћа, а поред њега је био свитак на којем је нешто било уписано. Симеон је наборао чело, чупао браду, с времена на вријеме погледао свитак и нешто написао на листовима. Али шта тачно? Симеон је био преводилац. Њега и још седамдесет и једног мудраца позвао је овде из Јудеје египатски цар Птоломеј II Филаделф. Позвао их је да преведу древне свете књиге на други језик. Симеон је добио књигу пророка Исаије. Симеон је дуго радио, марљиво штапом исцртавајући преведене ријечи на листу. Одједном - рука са штапићем као да се смрзла! Нешто га је узнемирило. Шта? Преводилац је видио у свитку ријечи пророка: „Ево Дјева ће затрудњети и родиће сина“. Симеон није могао да схвати како се такво пророчанство може остварити? Дјева је она која нема мужа. А како да роди ако нема брачног друга? Свако дијете има мајку и оца! Можда се грешка увукла у древни рукопис? Онда би Симеон требало мало да исправи превод свете књиге...  Хтио је да подигне штапић са мастилом преко листа да умјесто „Дјева“ испише „жена“, „дјевојка“, али одједном је све иза његовог рамена засијало неземаљским сјајем! И у овој сјајној свјетлости појавио се... анђео! Архангео Гаврил! Стао је иза Симеона, нагнуо се ка мудрацу и ухватио га за руку. Није му дозволио да такав превод Светог писма напише на листу објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. И рече му још вјесник Божји, да неће умријети док не види Месију рођенога од дјевојке. Ријечи анђела биле су тајанствене за Симеона. Није знао ни за какву Дјевицу о којој је говорио небески гласник, нити колико ће морати да чека да се пророчанство испуни. Десет година? Двадесет? Педесет?... Пророчанство се остварује Наравно, Симеон није могао да замисли да ће морати да чека ... триста година! Да, прошла су скоро три вијека прије него што се догодио највећи догађај који је пророк Исаија предсказао: Христос се родио у Витлејемској пећини. И та баш Пречиста и Непорочна, тј. дјевојка– Дјева Марија која није познавала порок, која није починила ни један гријех, родила је Њега! Неко вријеме након рођења Исуса Христа, Марија и њен обручник Јосиф морали су да Га одведу у главни и једини храм за цијели јеврејски народ, који се налазио у Јерусалиму.  Какав је то храм био! Био је то читав град који је заузимао огромну гору, окружену високим зидинама, унутар којих су се уклапали сопствени тргови, и куле, и многе зграде, и дугачке галерије са високим плафонима, по којима се могло ходати, као по улицама, скривајући се од врућине... Да би дошли до центра храма, људи су морали да пређу многе степенице, прођу кроз неколико капија...
Али шта је било да се ради у тако огромном храму за малу, тек недавно рођеног Младенца? Зашто су Га Марија и Јосиф носили овдје? Таква је била традиција: ако се у породици роди првенац, дјечак, родитељи су морали да захвале Господу на посебној свечаности у храму и посвете му дијете, дају обећање да ће одгајати дјечака за славу Божију. Зато су Јосиф и Марија тог дана донијели малог Христа у храм. Свештеници су обавили прописани обред. Света породица је већ кренула ка излазу из храма, а онда су у високим галеријама које су одјекивале, Јосиф и Марија угледали веома старог човјека. Ко је он? Свештеник? Или и парохијанин храма? Зашто иде право на њих? Зашто му је лице одједном било тако свијетло? Зашто овај старац пружа руке према Исусу? Симеон! Управо је он узео малог Христа у наручје, подигао Га изнад себе, радосно се смијао и истовремено бризнуо у плач. Изненађени, Јосиф и Марија чују његове ријечи: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Шта то значи? Он је чекао! Дошло је вријеме и Божанско пророчанство се остварује! Десио се догађај чије је очекивање задржало мудраца на овом свијету! И сада Бог може да пусти његову душу – Симеон више није повезан са земаљским животом... За старца је ово велика радост! Примио је Божанственог Младенца у своје руке — постао је Богоносац! И благослови их Симеон, и рече Марији, мајци његовој: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца“ (Лк 2, 25-34). Шта значе старчеве ријечи? Он упозорава Марију да је Њено Дијете необично. Да ће и Она и Исус морати да прођу кроз много тога. Говоримо о нечему што нас брине, плаши, боли: "Боли ме срце..." или овако: "Боли ме душа!" На то је Симеон мислио када је рекао: „И теби самој пробошће мач душу“. У ствари, након много година, Марија ће гледати како Њен Син бива прогањан и тучен. Предстојаће јој да буде на Голготи под Крстом, на којем ће Њен Син бити погубљен; видјеће Његову смрт... Није ли ово најтежи испит за Мајку? Али, упозорава Симеон, велика је судбина Ње и Њеног Сина! Док је Симеон изговарао своја узнемирујућа пророчанства, пришла им је друга особа. Ко? Старија жена. Она се такође клања малом Христу и ... одмах жури на излаз из храма. Ово је Ана. Она нема триста година, као Симеон, већ само осамдесет четири. Ана је много година живјела и радила у храму служећи Богу дан и ноћ. Али, видјевши новорођеног Христа, Ана је први пут након много година изашла из храма и пренијела мјештанима вијест о доласку Спаситеља. У историји Цркве ова жена је позната као Света Ана пророчица. А дан када је Богомладенца донесено у храм и када се сусрео са Симеоном и Аном хришћани прослављају 15. фебруара као један од великих празника - Сретење. Извор: Фома.ру/ Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет |