Сретење Господње: најважнији сусрет у историји

На овај дан вјерници славе два важна догађаја - епизоду из земаљског живота Господа Исуса Христа и истовремено остварење оних надања у спасење о којима је Бог људима говорио преко својих пророка.
Шта се догодило тог дана у јерусалимском храму?
О самом догађају говори нам само један јеванђелист - свети апостол Лука (Лк 2, 22-40). Међутим, ово никога не би требало збунити. Заиста, у својим Јеванђељима Господњи ученици се на неки начин понављају, што само још једном доказује истинитост догађаја који су се догодили, али неки тренуци Христовог живота помињу се само у једном од четири Јеванђеља. За ово може бити неколико објашњења. Прво, само одређени јеванђелист може бити свједок овог или оног догађаја у Господњем животу. Друго, овом јеванђелисти је сам Христос могао рећи о овом догађају. И треће, сва Јеванђеља нам говоре само оно што је важно за наше спасење. Међутим, коју важну епизоду у Господњем животу треба детаљније открити -  сваки јеванђелист је, наравно, одлучио сам за себе. Дакле, према Закону који је Бог дао израиљском народу (Лев 12), након рођења мушког дјетета у породици наредних четрдесет дана, мајци је забрањен улазак у јерусалимски храм. Ови дани су били вријеме прочишћења. Међутим, четрдесетог дана родитељи су требали да дођу у храм и донесу захвалну и очишћујућу жртву. Ако је дијете било прворођено, било је посвећено Богу. Посвећење је било у складу са Законом, а два голуба су жртвована у знак благодарности и чишћења. Богородица у својој светости није имала потребу да испуни овај закон, али га је ипак испунила у својој великој понизности и послушности. Четрдесетог дана по рођењу Богомладенца Христа Божијег, Пресвета Богородица са праведним Јосифом донијела га је у јерусалимски храм. Богородица је на рукама носила Сина, а Јосиф два бијела голуба.
У тренутку када је Света породица већ била у храму, тамо је дошао праведни старац Симеон. Као што свједочи Предање Цркве, својевремено је добио откривење да неће умријети док не види Месију. Вјерује се да је праведни Симеон био један од 72 преводиоца-тумача који су по налогу египатског цара Птоломеја II Филаделфа (285–247. п. н. е.) превели Свето писмо са јеврејског на старогрчки. Овај превод се назива Септуагинта. Извршен је у III–II  вијеку прије Христа у египатској Александрији. Септуагинта је играла важну улогу у историји хришћанске цркве, јер је од ње вршен накнадни превод Библије на друге језике, укључујући црквенословенски.
Дакле, када је свети Симеон преводио књигу пророка Исаије, тада је у пророштву о рођењу Месије од Дјеве, желио да ријеч „Дјева“ замијени ријечју „Жена“, мислећи да је прва ријеч грешка. Једноставно није вјеровао да ће се Спаситељ чудесно родити од жене која је сачувала дјевичанство. Тада му се јавио анђео Божји, који му је забранио да исправи ријеч, а такође је предвидио да Симеон неће умријети док не види испуњење пророштва светог Исаије.
На дан Сретења, по посебном Божјем надахнућу, старац је дошао у цркву баш у тренутку када су тамо били Богородица, Јосиф Обручник и Богомладенац. Праведни Симеон је узео Христа у наручје и, захваливши Богу, изговорио молитву: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје. Јер видјеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља'' (Лк 2, 29-30).
Овим ријечима свети Симеон је најавио будуће спасење не само израиљском народу, већ и читавом човјечанству у цјелини. Након тога, праведни старац изговорио је пророштво за Богородицу: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк 2, 25-34). Ово друго предсказање открило је будуће патње Господње, Његову жртву за свијет и човјечанство, као и искушења која је сама Богородица морала да поднесе у будућности. Послије овог догађаја, праведног Симеона почели су називати "Богопримац".
На овај дан у храму је била и благочестива удовица - Ана пророчица, кћерка Фануилова, која је већ имала 84 године. Из Јеванђеља је познато да је у почетку живела седам година у браку, али је након смрти мужа почела да врши посебну духовну службу - стално је била у цркви, стално је постила и молила се Богу. На дан када је Света породица била у храму, она је почела своју проповијед: „захваљујући Господу и говораше о њему свима који су тражили избављење у Јерусалиму“ (Лк 2,38). Тј. праведна Ана је, такође, посвједочила да је рођен Месија којег је израиљски народ дуго очекивао, што значи да је спасење људи од  гријеха и смрти већ близу.
У Јеванђељу се прича о Сретењу Господњем завршава на сљедећи начин: „И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет" (Лк 2, 39).
У Сретењу Господњем, хришћанска црква види не само директан сусрет Богомладенца са старцем Симеоном и испуњење неопходних обреда чишћења. У свом дубоком, спасоносном смислу за човјека, хришћанство овај догађај схвата као сусрет Старог завјета (старац Симеон и пророчица Ана) и Новог завјета (Господ Исус Христос). Извршивши прописани обред, Господ је показао да не пориче Стари закон, али је дошло вријеме када га мора замијенити Нови Закон -  онај, чије ће испуњење човјека одвести у Царство Небеско.

---

Икона Сретења Господњег
Централни приказ иконографије Сретења Господњег је лик Богомладенца, којег у наручју држи старац Симеон Богопримац. Ликови Христа и старца Симеона симболизују сусрет Новог и Старог завјета. На икона, такође, изображена пророчица Ана, Фануилова кћерка. Једном руком праведна Ана показује на Богомладенца, а другом (понекад) држи свитак са текстом који говори о Спаситељевом доласку у свијет.
У лијевом дијелу иконе, према предању, насликан је лик Богородице, а мало даље - праведни Јосиф Обручник. Богородица се поклања пред Богомладенцем Христом, којег је предаје праведном Симеону. Раширене руке Богородице, у којима Њеног Сина више нема, означавају слику тог губитка, губитка који ће Богородица претрпети у будућности када Господ буде осуђен и разапет на крсту.
Јосиф Обручник држи у рукама двије бијеле голубице, које су, према старозавјетном закону, морале бити жртвоване Богу за рођење дјетета. Симболично, ове двије голубице, такође, се схватају као праобрази два свијета која треба да приђу Богу - јудејског и паганског. Јерусалимски храм приказан је у позадини иконе Сретења. У средишту иконе, иза ликова Богородице, Богомладенца и праведног Симеона, налази се храмовни олтар, који симболизује жртву Господа Исуса Христа.
Историја празника
Празник Сретење Господње, један је од најстаријих у хришћанској цркви. Прве сретењске бесједе изговорили су пред народом већ у IV-V вијеку -  свети Кирил Јерусалимски, Григорије Богослов, Григорије Ниски и Јован Златоусти.
Најстарији и истовремено историјски поуздани доказ празновања Сретења на хришћанском Истоку је "Егеријин итинераријум" („Ходочашће ка светим мјестима“). Написала га је ходочасница Етерија (Силвија) крајем 4. вијека.  Празник се почео свечано прослављати тек око 541-542. године, за вријеме цара Јустинијана. 

---