 Зашто су у упоришту хришћанског свијета, у православној Византији, у 8. - раном 9. вијеку, неки хришћани подигли оружје против других? Шта је изазвало најжешћи грађански рат између иконобораца и иконопоклоника? Они су се међусобно борили са таквом жестином да је морао да буде сазван Васељенски сабор да би се зауставило братоубиство. Страдала је и цијела црквена јерархија - страдала су чак два патријарха. А средином VIII вијека монаштво је готово потпуно забрањено као „жариште мрачњаштва“.
Иконоборство, против којег је 787. године сазван VII Васељенски сабор у граду Никеји, настало је 60 година раније за вријеме византијског цаам Лава Исавријријанца, који је забранио поштовање икона, а врхунац је достигло за вријеме владавине Константина V. Уништене су на хиљаде икона, мозаика, фресака... Иконопоклоници су били репресирани, без обзира на њихов статус – страдали су патријарси Герман I и Никифор, анатемисан је теолог Јован Дамаскин, неко бичеван и прогнан, неко погубљен. Иконокласти су сматрали свете слике идолима, а култ поштовања икона идолопоклонством, позивајући се на старозавјетне заповијести („Не прави себи идола и нити каквог лика. Немој им се кљањати нити им служити “(Изл 20, 4-5). Историјска ситуација Иконоборство се историјски развијало у позадини грандиозне инвазије муслимана. Арапи су заузели већи дио Мале Азије. Картагинска црква, која није могла да пиздржи сукоб са исламом, нестала је. Иста пријетња надвила се над читавом Црквом. Владари Византије почели су да траже заједничку основу на којој ће се договорити са исламом, како би Ислам дозволио проповиједање Христа. Желећи да мухамеданце преобрати у хришћанство, цар Лав је сматрао да је потребно уништити поштовање икона, као једну од препрека јер Ислам не признаје иконопис. Противници Лава III замјерали су му превелико одушевљење арапском културом и пажњом на аргументе муслимана и Јевреја против „идола“.Цар је започео прогон икона 726. године издавањем указа против иконопоштовања. Наредио је да се све иконе у црквама подигну на толику висину да их народ не може додирнути. Царској власти и иконоборачким епископима супротставио се цариградски патријарх Свети Герман (715-730). Патријарха је подржао и папа Гргур који је одржао два сабора у Риму, који су осудили поступке цара. Крајем 726. године отпочела је иконоборачка криза и цар је наредио једном свом официру да скине Христову икону изнад бронзане капије царске палате. У том тренутку је дошло до спонтане реакције житеља Цариграда којима су повређена верска осећања, народ је дотрчао и када се Јулијан попео да скине икону и када је секиром ударио, житељи су га оборили и убили. Лав III је све кривце за злочин (махом жене) казнио смртном казном. Цар Лав III Исавријанац је 730. године издао је едикт којим је забранио поштовање икона, прогласивши то злочином. Овај едикт је довео до раскида са Римом и папом Григоријем III који је био против иконоборачког покрета. Цариградски патријарх је приморан на абдикацију, јер је одбио да потпише едикт па је умјесто њега постављен Анастасије (730 – 753). Хришћани су се подијелили на два табора – иконопоклонике и иконоборце.Најзначајнији бранитељ култа икона у првој фази иконоборачког покрета био је Јован Дамаскин (645 – 753). Константин V Копроним (741—775) Послијe смрти цара Лава III, његов син Константин V Копроним наставио је са још већом упорношћу и суровошћу да прогони поштовање икона. Хтио је да осуди и уништи поштовање икона као јерес.Он је написао тринаест теолошких трактата од којих су сачувана само два и у њима је излагао своје иконоборачке ставове. Он је 754. године сазвао први Иконокластички (иконоборачки) сабор (тзв. „Безглави сабор“) на којем је потписима 330 епископа донесена одлука о забрани култа икона на најопштијем нивоу, тј. иконофили су проглашени за јеретике, а иконоборство проглашено званичним црквеним учењем у Византијском царству. Одлуке лажног сабора спроведене су изузетно ригидно. Не задржавајући се на поштовању икона, Константин V Копроним отишао је даље. Хтио је да уништи поштовање светих и њихових моштију, монашки живот, сматрајући све то сујевјерјем. По његовом наређењу, мошти светих су или спаљене или бачене у море. Манастири су претварани у бараке или штале. Монаси су протјерани, а они који су отворено осуђивали поступке цара и бранили поштовање икона, погубљени су на мученичком смрћу. Лав IV Хазар (775-780. године) Након Константинове смрти, његов син Лав Хазар (његова мајка је била кћерка хазарског кагана). Био је посљедњи иконоборачки цар из Исавријанске породице. Али Лав се показао као човјек слабог карактера. Велики утицај на њега имала је његова жена Ирина, Атињанка, која је потајно подржавала поштовање икона. Дошавши се на престо, цар Лав Хазар под утицајем своје жене, престао је да прогони монахе, али није желио да отворено раскине са иконоборачким вјеровањима свог оца и дједљ. У прољеће 780. године, утицајем царице Ирине, на цариградски престо је изабран тајни иконопоклоник, патријарх Павле IV. Убрзо је цар обавјјештен о дворској завери. Откривши иконе у одајама царице Ирине, Лав је обновио прогон иконопоклоника, оптужујући их да су злоупотребили његов добар став. Неколико високих дворјана и достојанственика је строго кажњено и затворено због скривања икона. Царица је пала у немилост. Царица Ирина Крајем 780. године изненада је умро цар Лав IV Хазар. Након смрти мужа, Ирина је проглашена за регента свога 9-годишњег сина, цара Константина VI. Успјела је да спријечи заверу и концентрисала је сву власт у својим рукама. Ирина је постала прва (али не и посљедња) жена која је директно владала у Византијском царству. Чврсто се изјаснила заштитницом икона. Почело је оживљавање манастира. Положаји иконобораца, који су остали без подршке царске власти, нагло су ослабили. У друштву се почело расправљати о потреби обнављања поштовања икона. VII Васељенски Сабор у Никеји Овај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за вријеме царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за вријеме патријарха Тарасија. Сабор се састао у Цариграду у цркви Свете Софије. На Сабору је учествовала 367 светих отаца. Овај Сабор утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, свједочанством Светих Отаца и достовјерним примјерима чудеса, пројављених од светих икона. VII Васељенски Седми васељенски сабор (787) у Никеји дефинисао је прецизно поштовање икона (προσκύνησις) које није обожавање (λατρεία - латрија) које припада само Богу. "Част која се указује лику преноси се на Прволик и онај ко се клања икони клања се ипостаси на њој насликаној", каже се између осталог у саборској одлуци. Сабор у Никеји осудио је све одлуке "Безглавог сабора" из 754. године а иконоборство је проглашено за јерес и успостављен је култ икона. Наређено је да се униште сви иконоборачки списи и бачена је анатема на иконоборачке вође. Овај Сабор ријешио је још, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика |