 У новембру је шеф Стејт департмента посјетио Фанар, Грузију и Израел. Истовремено, Помпео сматра Фанар „кључним партнером“ Сједињених Држава. Шта ове посјете значе за свјетско православље?
Посљедњих дана амерички државни секретар Мајк Помпео одржао је неколико састанака са шефовима држава Блиског Истока и Источне Европе, као и са цариградским патријарсима Вартоломејем и Грузијским Илијом II. Ови састанци су посебно вриједни пажње, јер су се заиста одржали уочи Светог синода Кипарске православне цркве, који ће, највјероватније, размотрити питање неовлашћеног помена Думенка од стране архиепископа Хризостома. Стога није тешко претпоставити да су Помпеове посјете Фанару и Грузији директно повезане са признавањем ПЦУ (Православне цркве Украјине). Неколико детаља указује на то одједном. Програм посјете Мајка Помпеа Турској није обухватио састанке са представницима турских власти. Односно, Помпео је требало да се састане са Ердоганом, али је овај изненада промијенио свој план и шеф Стејт департмента био је задовољан само састанком са патријархом Вартоломејем. Америчке дипломате убјеђују јавност да у овоме не виде никакав политички подтекст, али чињеница остаје - турске власти пркосно су игнорисале Помпеа. Сам државни секретар рекао је да се састаје са патријархом Вартоломејем само да би разговарао о питањима вјерских слобода у свијету. Касније, након састанка, Стејт департмент је рекао да су са шефом Фанара разговарали о питањима везаним за Васељенску патријаршију, грчку дијаспору, православне вјернике у Турској, православље у свијету и о току међухришћанског дијалога. Фанар је нагласио да је током састанка „дошло до размјене мишљења о питању поштовања основних права и вјерских слобода у свијету, у јачању за које су, као што знате, Сједињене Државе заинтересоване“. Турска је увјерена да интеракцију између Стејт департмента и Фанара не треба разматрати у вјерском, већ првенствено у политичком смислу. Међутим, у Анкари, као и у Турској у цјелини, иза ових поједностављених изјава видјели су не само „вјерску компоненту“, већ и нешто друго. Стога је турско Министарство спољних послова позвало Сједињене Државе да се „погледају у огледало“ прије него што разговарају о проблемима Турске у погледу религије. Овај савјет је јасно показао да турске власти у Помпеовој посјети не виде жељу за промоцијом „вјерских слобода“, већ жељу да религију користе у своје сврхе. Конкретно, турски лист "Αydinlik“ скоро на дан састанка два „кључна партнера“ објавио је чланак у којем је дао конкретне (по његовом мишљењу) примјере веза Фанара са „ФЕТО“. Према турским властима, управо је ова организација и њен шеф Фетулах Гулен био тај који је организовао пуч против Ердогана 2016. године. Дакле, издање "Αydinlik" објавило је податке о преписци између свештеника архиепископије у САД-у и шефа програма «Rumi Forum» Раситом Телбисоглуом. Новинари заузврат кажу да је „Руми Форум“ једна од најважнијих структура „ФЕТО“ у Сједињеним Државама, са средиштем у Вашингтону. У другом чланку, иста публикација је у основи оптужила патријарха Вартоломеја да је „шпијун“ Сједињених Држава. У чланку са насловом „Изгледа да амерички патријархат“ стоји да је „Фанар данас много више на страни САД-а него Турске и наставља да предузима мјере против Турске не само по вјерским већ и по геополитичким питањима“. Другим ријечима, патријарха Вартоломеја су још једном подсјетили на пријатељство са Гуленом и транспарентно наговијестили да се његове изузетно активне проамеричке активности могу лоше завршити. У том контексту, акције турских власти на претварању Аја Софије и манастира Хора у џамију постају разумљиве - Фанар је јасно ставио до знања да их Сједињене Државе неће моћи заштитити. С друге стране, сусрет Помпеа и патријарха Вартоломеја треба посматрати као јасан сигнал турским властима из Сједињених Држава да Фанар оставе на миру. Друго питање је којим методама ће Сједињене Државе бранити интересе свог „кључног партнера“. Јер је сасвим очигледно да ће „протекторат“ Стејт департмента у сваком случају скупо коштати фанариоте. И овдје ће на првом мјесту доћи не само вербална подршка америчких иницијатива од стране Фанара, попут активнијег промовисања питања „вјерске слободе“, већ и конкретне акције за даље подјелу православља. У тренутној ситуацији, то значи активније промовисање признања ПЦУ од стране других помјесних цркава. Ову претпоставку потврђује наредни програм путовања Помпеа. Сљедећег дана, након преговора са патријархом Вартоломејем, шеф Стејт департмента отпутовао је у Тбилиси, гдје се састао са патријархом Грузије Илијом II. Према америчкој амбасади, Помпео и Његова светост разговарали су о „важној улози Грузије у промоцији и заштити вјерских слобода широм свијета“. Међутим, поставимо себи питање - да ли Грузија заиста игра тако важну улогу на свјетској политичкој сцени да заиста помаже у промоцији и одбрани тако важног питања као што је вјерска слобода? Одговор је очигледан. Узимајући у обзир здравствено стање патријарха Илије, нема сумње да је дискусија са Помпеом о „вјерској слободи“ једва била од великог интереса за Примата. Према томе, састанак је могао бити чисто номиналан, да није отворене подршке Сједињених Држава интересима Фанара, међу којима би даљу легализацију ПЦУ требало назвати највећим интересом. Очигледно је да је сврха састанка Помпеа и патријарха Илије била управо убјеђивање предстојника цркве Грузије да призна ову новостворену вјерску структуру. Индиректна потврда чињенице да се Фанар ухватио у коштац са привлачењем Грузијаца на своју страну може се наћи и у ријечима поглавара кипарске цркве архиепископа Хризостома, који се заложио за свој став о ПЦУ да је РПЦ наводно узела канонске територије од Грузије. Вриједи напоменути да је о томе говорио архиепископ Хризостом након посјете Фанару. То значи да Цариградска патријаршија озбиљно разматра Грузијску цркву као свог могућег „партнера“. И нема сумње да за бољи „договор“ фанариоти могу да користе „аргумент“ у облику „признања“ од стране Фанара маргиналне расколничке групе у Абхазији. Штавише, Абхази су прије осам година написали петицију за своје „признање“, а митрополит Емануил је 2019. већ покушао да преговара са руководством Грузијске цркве о признању ПЦУ , пријетећи тим „признањем“. Не знамо колико су преговори овог пута били успјешни. Али, знајући расположење патријарха Илије, може се претпоставити да, док је жив, Грузијска црква не признаје украјинске расколнике. Помпео је одржао још један састанак 19. новембра са израелским властима. Стејт департмент схвата да ће тешко бити могуће директно извршити притисак на патријарха Теофила. Не постоје, да тако кажем, „аргументи“ попут „абхаских“, „црногорских“ или „македонских“. Једини начин да приморате јерусалимску цркву да прихвати услове америчко-фанариотског савеза је да што више отежају ионако тежак живот Патријаршије. За то постоје средства - сјетите се већ добро утврђеног проблема са некретнинама у Старом граду. Тако представници радикалне групе „«Ateret Cohanim» инсистирају на свом власништву над православним некретнинама које се налазе у близини Часног гроба и под јурисдикцијом Јерусалимске патријаршије. «Ateret Cohanim» је радикална десничарска организација чији је циљ је да "испуни дугогодишњи сан генерација да обнове и осигурају уједињени Јерусалим". До данас ова група посједује 59 имања у Старом граду у Јерусалиму и полаже право на још неколико десетина. Вјероватно се нећете изненадити када сазнате да организација под називом Амерички пријатељи «Ateret Cohanim» са канцеларијом у Њујорку много помаже у остварењу главног циља «Ateret Cohanim». Поред тога, тренутни амерички амбасадор у Израелу Давид Фриедман уско је повезан са «Ateret Cohanim», која јој помаже не само кроз политику, већ и доприносећи великим материјалним износима за њен развој. Другим ријечима, организација која је финансирана и подржана од америчке владе, која је, пак, заинтересована за признање ПЦУ од стране православне цркве у Јерусалиму, противи се Јерусалимској патријаршији. Ова чињеница нам омогућава да закључимо да је Помпеова посјета Израелу, између осталог, била повезана са појачаним притиском на патријарха Теофила. „Патријаршија је спремна на све и свашта да спаси и заштити своју имовину у близини Јафа капије и црквену имовину уопште". Јерусалимски патријарх Теофило У том смислу врло алармантно делују ријечи поглавара јерусалимске цркве, који је рекао да је „Патријаршија спремна на све и свашта да би сачувала и заштитила своју имовину у близини Јафиних врата и црквену имовину уопште“. Патријарх Теофил је, такође, нагласио да се „заштита хришћанског присуства у Јерусалиму не постиже слоганима, већ стварним поступцима“. Шта је сљедеће? Није чињеница да ће након промјене америчког руководства Мајк Помпео остати на свом мјесту. Међутим, нема сумње да ће сљедећи шеф Стејт департмента наставити свој рад - и зато што у Америци покушавају да одрже континуитет моћи, и зато што се геополитички и геостратешки планови у овој земљи развијају годинама унапријед. То значи да ће Стејт департмент наставити да промовише питање признавања ПЦУ од стране православних цркава свијета. С тим у вези, активирање Помпеа није изненађујуће. Прво, као што смо већ рекли, он може да оде, што значи да у овом тренутку шеф Стејт департмента покушава, макар, да консолидује „успјехе“ постигнуте у вези са цијепањем православља, тако да његов насљедник не мора све да започне од нуле. Друго, Стејт департмент схвата да је потребан изузетно брз одговор на „кипарски проблем“. На крају крајева, ако се Синод ове Цркве ипак одржи 23. новембра, далеко је од чињенице да ће тамо бити донесене потребне одлуке за савезништво Америка-Фанар. Штавише, ако кипарски синодалци успију да одбране црквене каноне, онда процес „хибридног признавања“ ПЦУ, ризикује да се заустави на много година. Ако не заувијек. Ако кипарски синодали успеју да подрже црквене каноне, тада процес „хибридног признања“ ОКЗ-а ризикује да се заустави на много година. Треће, дјелујући под маском концепта „вјерске слободе“, Стејт департмент за себе промовише разне корисне пројекте, међу којима ПЦУ није посљедњи. Подсјетимо да је готово одмах након појаве ове структуре амерички Стејт департмент објавио да је стварање ПЦУ „био историјски догађај за Украјину“, а САД „и даље снажно подржавају Украјину и вјерују да слобода вјероисповијести не смије бити ометана споља“. Отуда је јасно да циљ Стејт департмента у односу на ПЦУ није да гарантује „право“ неким Украјинцима да се моле у овој „цркви“ (у великој мјери им то нико не одузима), већ да ослаби Руску цркву на свеправославном нивоу, и примора и њу и друге Цркве да буду сагласније у тим питањима, чија промоција занима Сједињене Државе. Штавише, признање ПЦУ има обострану корист: Фанар јача своју позицију у православном свијету и заправо потчињава православне помјесне цркве, а Стејт департмент добија моћно оружје за спровођење својих планова у вези са источном Европом, Балканом и Русијом. Другим ријечима, посљедње Помпеово путовање на Блиски исток свједочи о чињеници да Сједињене Државе настављају да врше притисак на Локалне цркве да признају ПЦУ. И што дуже не успију да то ураде, то морају да посегну за радикалнијим мјерама - од уцјене „томосом“ до политичког притиска или директног застрашивања. Али без обзира колико се коноп уврнуо, доћи ће и крај. Другим ријечима, у овом тренутку све више православних хришћана схвата да је украјински раскол чисто политички пројекат који нема никакве везе са вјером у Бога и Цркву. извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу текста објављеног на сајту Савеза православних новинара |