|
Свети Василије и наши духовни коријени  2. јануар 2019.године
Кад год се спомене Свети Василије (330-379), увијек истичемо његове студије у Атини, његов аскетски живот у Понту, његов допринос друштву и његов књижевни опус. Свакако је истина да се аутор изванредног теолошког текста, Божанске литургије, истакао као марљиви ученик, харизматични аскет, несебични социјални радник и беспријекоран писац. Оно што можда није толико познато је да је, поред родитељске, важну улогу у одгоју водећег васељенског учитеља одиграла и његова бака. Присјећајући се своје баке, Свети Василије Велики каже: "Макрина славна, кроз коју смо учили ријечи најсветијег Григорија". Бака Макрина је преточила дух живота у своје унуке. Пренијела је искуство које је црпила из Светог Григорија из Нове Цезареје, Чудотворца чије духовно чадо је била. Сви знамо да сјајни примјери проширене породице дефинишу и формирање карактера и појаву светаца. На примјер, свети Павле се присјећа својих предака, који су поштовали правог Бога. Он се сјећа и нелицемјерне љубави Лоиде, Тимотејеве баке, и његове мајке, Евникије (види 2. Тим 1, 3-5), захваљујући којој је Тимотеј знао 'Свето писмо од дјетињства' (2 Тим 3, 15). Нешто слично се догодило и у животу Светог Василија. Покојни професор Стилианос Пападопоулос даје предиван графички приказ односа између баке и њених унука. Макрина, то јест бака Светог Василија, била је велика фигура која је утицала и буквално обликовала три генерације у породици ... Од раног дјетињства, два изузетно интелигентна унука, Макрина Млађа и Василије су се држали ње. Наборана стара дама била је сама љепота духовног живота. Дјеца су то видјела у њеном бистром челу, упркос чињеници да је била обложена временом и тешким животом. Дјечје душе биле су чисте, експанзивне и изузетно пријемчиве. Бака је била јака киша. Дјеца су била исушена земља. Чудо се догађало сваки дан. Киша је падала, понекад благо, понекад у бујицама. Земља је упијала кишу и првобитно је складиштила - прерада, трансформација и разумијевање ће доћи касније. Настава и теологија старице Макрине биле су њене успомене: прва црква у Понту, борба и тешкоће за вјеру, скривене и камене стазе врлине. Без обзира на дивљу духовну олују која може пореметити душе Василија и његове сестре, учење баке је остало непоколебљиво и дјеловало је као компас, као показивач на истину, као средство за проналажење равнотеже. Чини се да је овај баланс и мјера изгубљена у посљедње вријеме. Уз уздизање такозване нуклеарне породице и независности младих парова који су удаљени од породичне куће, допринос „проширене породице“ подизању дјеце је готово нестало. Улога дједа и баке, као и улога стричева, тетака и кумова смањила се у односу на хришћански одгој младих. Можда је вријеме да се редефинишу њихове улоге? Умјесто телевизије и интернета, који су постали „приватни тутори“, можда не би било лоша идеја да се млади људи поново упознају са нашим духовним коријенима, како би пронашли равнотежу и мјеру? Да се поново повежу не само са својим стварним прецима, већ и са својим духовним прецима? Као мудри и искусни учитељ, Свети Василије има много тога да каже младим људима о томе како да избјегну замке времена и да извуку свјетлост из животворног извора Духа. Протопрезвитер Василиос Калиакманис /извор ПРЕВОД: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ |