Реч „анатема“ и њено значење

                                                 Реч „анатема“ и њено значење
                                           Свети Јован Шангајски (Максимовић)
​
                         Из Православног живота, 27.том, март-април 1977, стр 18,19

Грчка реч „анатема“ састоји се од две речи: „ана“, што је предлог који указује покрет ка горе и „тема“ што значи одвојени део неке ствари. У војној терминологији, „тема“ је значила одред; у цивилној управи „тема“  је значила провинција. Ми тренутно користимо реч „тема“ која је изведена од „тема“ да означимо специфичан предмет неког писаног или интелектуалног рада.
„Анатема“ дословно значи одвајање од нечега. У Старом завету овај израз се користио и на нешто што се односи на нешто што је отуђено од нечега због греха и исто тако на нешто што је било посвећено Богу.
У Новом Завету, у делима Апостола Павла ова реч је једном употребљена у вези са „маранатом“, што значи долазак Господа. Комбинација ових речи значи одвајање до доласка Господњег; другим речим- до предаје Њему (1 Кор 16, 22).
Апостол Павле користи реч „анатема“ на другом месту без додавања речи „мараната“ (Гал 1, 8-9). Овде реч „анатема“ је објава против извртања Христовог јевањђеља које је проповедао Апостол, без обзира ко га врши, без обзира да ли је то сам Апостол или неки анђео са неба. У овом истом изразу такође је наведено: „ нека сам Господ суди“, јер ко други може да суди анђелима?
Свети Јован Богослов у Откровењу (22, 3) каже да у Новом Јерусалиму неће бити више анатеме; то се може разумети на два начина, дајући речи анатема оба значења: 1) да неће бити никаквог уздизања до суда Божијега јер је овај суд већ остварен; 2) да нећи бити никаквог посебног посвећења Богу, јер ће све ствари бити Богом Освећене, као што и Божија светлост осветљује све (Отк 21, 23).
У сабраним делима апостолским и даље у Новом завету Цркве Христове, реч „анатема“ значи потпуно одвајање од Цркве. „Саборна и апостолска Црква анатемизује“, „нека он буде анатема“, „нека буде анатема“, значи отцепљење у потпуности од цркве. Док се у случајевима „одвајања од заједнице са Црквом“  и другим епитимије или казне дају некој особи, особа остаје члан цркве, чак иако њено учешће оганичено у њеној животној милости, онима који су анатемисани су у потпуности отцепљени од ње све док се не покају. Схватајући да црква не може да учини ништа за њихово спасење, у својој тврдоглавосзи и тврдоћи срца, земаљска црква их препушта суду Божијем. Овај суд је милосрдан према онима који си грешници који се кају, али је застрашујући према тврдоглавим непријатељима Бога. „Страшна је ствар пасти у руке живога Бога... јер Бог наш прождире ватру“ (Јевр 10, 31; 12, 29)
Анатема није коначно проклетство: до смрти је могуће покајати се. „Анатема“ је страшна не због тога што Црква жели некоме зло или због тога што Бог захтева његово проклетство. И Црка и Бог желе да се сви спасемо. Али страшно је стајати у Божијем присуству у стању очврснутог зла: ништа се од Бога не може сакрити.

​Превод: Сања Симић де Граф за ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
извор