 Христос пред Кајафом Према Мојсијевом закону, Израиљци су могли имати само једног првосвештеника. Он је био на челу свих осталих службеника јерусалимског храма и одлучивао о кључним питањима везаним за вјерски живот људи. Било је то врло важно и доживотно служење. У Јеванђељу више пута налазимо референце на првосвештенике. Али у вријеме земаљског живота Господа Исуса Христа, јеврејски народ - насљедник древног Израиља - био је забринут за поштовање не толико закона колико спољних ритуала. У ствари, у то вријеме су их у Јерусалиму била двојица - Ана (скраћено од Анан, на јеврејском „милост“) и његов зет Јосиф Кајафа: “И одведоше га најпре Ани, јер бјеше таст Кајафи“ (Јн 18,13). Иако је, строго говорећи, Ана служио као врховни свештеник само девет година - од 6. до 15. године послије Христа, а потом га је с мјеста уклонио нови префект (римски гувернер) Јудеје Валеријус Грат, претходник Понтија Пилата. Али чак и након пензионисања, Ана је задржао огроман утицај - можда не само зато што је контролисао трговину жртвеним животињама у храму, био је врло богат и често је позајмљивао новац Римљанима који су живјели у Јерусалиму. Осим у суђењу Христу, Ана и Кајафа помињу се и на суђењу апостолима Петру и Јовану: "А Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога. И метнувши их на сриједу питаху: каком силом или у чије име учинисте ви ово? " (ДАП 4, 6). Кајафа је дуже вријеме служио као првосвештеник - од 18. до 36. године, али изгледа да је у свему слушао свог моћног таста. Зато је Христос, када је ухваћен у Гетсиманском врту, прво доведен Ани. И сам Га је послао Кајафи како би одржао изглед реда и законитости. И Ана и Кајафа припадали су вјерској странци Садукеја: они су, наравно, вјеровали у Бога, али нису вјеровали у загробни живот душе. Да, и у само постојање душе, чини се, сумњало су. Садукеји су били ти који су иронично питали Христа чија ће жена бити након смрти жена која је промијенила седам мужева и била без дјеце. Првосвештеници су дуго жељели да се обрачунају са Исусом, нису џаба непрестано слали провокаторе к Њему који су покушавали да га ухвате у нечему незаконитом.  Христос пред првосвештеником Аном Прво, није им се свидјело оно што је говорио. На крају крајева, Христос је традиционалне ритуале и успостављање закона испунио не само исконским значењем - Он је отворено осудио вође јеврејског народа, који су сједили на Мојсијевој столици, који су полажући тешка и неподношљива оптерећења на рамена људи, а сами нису хтјели да их помакну прстом: “Него свежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својијем неће да их прихвате“ (Мт 23, 2, 4). Друго, није им се допало како је Он говорио : „Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници“ (Мт 7, 29). Али оно што им се највише није допадало био је утисак који је Исус оставио на људе. Мишљења о њему међу људима била су различита: једни су га сматрали великим учитељем мудрости, други - пророком (или чак једним од великих пророка који је устао из мртвих), други - дуго очекиваним Месијом, Христом, Помазаником Божјим. Али једно је свима било јасно: „никад човјек није тако говорио као овај човјек“ (Јн 7 46). Првосвештенике су мучиле баналне страсти- завист и злоба. Али у очима људи, они уопште нису жељели да изгледају завидно и осветољубиво, па су се плашили да јавно осуде таквог ауторитативног Учитеља као што је Христос, а камоли да га ухапсе. Требао им је разлог - али није било разлога ... Међутим, након што је Исус васкрсао Лазара, који је већ четири дана лежао мртав у гробу, првосвештеници више нису могли да чекају. Ово чудо је било превише очигледно, превише заводљиво, а осим тога, догодило се преблизу престонице и са превише свједока (Витанија се налази само три километра од Јерусалима)! Исус се мора хитно уклонити. “Онда главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће га вјеровати; па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ“ (Јн 11, 48). А онда, за неколико дана за поводом празника Пасхе, Јерусалим ће бити пун људи, око Исуса ће се по обичају окупити мноштво и није му се могло прићи. То је значило да треба пожурити и „ријешити питање“ прије Пасхе, што тише и непримјетније, одлучили су првосвештеници. „Поглавар пак свештенички запита Исуса за ученике његове и за његову науку. Исус му одговори: ја говорих јавно свијету, ја свагда учих у зборници и у цркви, гдје се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих. Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио: ево ови знаду шта сам ја говорио. А кад он ово рече, један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш поглавару свештеничкоме? Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? И Ана посла га свезана Кајафи поглавару свештеничкоме“(Јн 19-24).  А онда је Кајафа изговорио невЈероватну фразу: „И не мислите да је нама боље да један човјек умре за народ, неголи да народ сав пропадне. А ово не рече сам од себе, него, будући поглавар свештенички оне године, прорече да Исусу ваља умријети за народ“ (Јн 11, 50-51). Кајафа је, наравно, био лош човјек, али је и даље био првосвештеник и, не схватајући то, изговорио је пророчанство. Христос је заиста умро за све људе, добровољно преузимајући одговорност за све гријехе. Међутим, планови Ане и Кајафе само су дјелимично остварени. Нису успјели погубити Христа „тихо“ - огромна маса окупила са на суђењу код Пилата, које су првосвештеници морали посебно подстрекивати против Исуса. А погубљење на Голготи, такође, је привукло знатижељнике. Дан након почетка јеврејске Пасхе, Христос је васкрсао - а празник је добио ново значење и нови садржај. Одлучивши да погубе Исуса, првосвештеници су поступили по плану и трудили се да ствар што прије приведу крају. Зато током суђења Исус није одговарао на њихова питања: они су, као и цијело суђење, били чиста формалност, драматизација. Па ипак, не може се рећи да Ана и Кајафа нису имали прилику да се врате. Пресуда Спаситеља могла се извршити у складу са законом: нормално, дању (У Талмуду, који садржи древне јеврејске законе, каже се да би у кривичним предметима коначно изрицање пресуде требало да услиједи најраније дан након почетка суђења). Али ни Кајафа ни чланови Синедриона нису жељели да развуку случај. већ су сазвали све чланове Синедриона (врховни суд), претходно саслушавајући свједоке (стварне, не и на брзину припремљене) и не журећи да се изрекне пресуда. А Пилат, који је био спреман да пусти невиног, није морао бити уцијењен рекавши: „Ако га пустиш, ниси Цезаров пријатељ“. Али првосвештеници нису искористили ниједну од ових прилика. То се дешава када неко чврсто одлучи да не слуша глас савјести и, затварајући очи, хита ка сопственој смрти. Господ Исус Христос је доведен у Синедрион гдје су га питали: „Јеси ли ти Христос? " Било је важно да чланови Синедриона лично чују Исусово признање да Себе сматра обећаним Месијом. Знајући да је суд позван само да се поштујуј формалности и да је Његова судбина већ била унапред одређена, Господ је одговорио: „Ако вам кажем, нећете веровати, ако вас питам, нећете ми одговорити и нећете ме пустити” - "Дакле, ти си Син Божији?" - упиташе судије, а Господ као невољко потврди: „ви кажете да сам ја" Ово је био формални пристанак оптуженог - управо оно што су тужиоци хтјели да чују. Задовољни одговором, чланови Синедриона проглашавају непотребним даљу истрагу случаја и доносе одлуку о предаји Господа Исуса Христа римској власти - Понтију Пилату - за извршење смртне казне над Њим.  „ Јосиф, син Кајафин". Могуће је да се у овој костурници налазили остаци сина јеванђеоског Кајафе, који је носио исто име као и његов отац. ... 1990. године, археолози су пронашли мјесто сахране неког Кајафе и чланова његове породице у Јерусалиму. У једној од лобања пронађен је новчић. Међу незнабошцима је био обичај да се такав новчић ставља покојнику у уста: вјеровало се да ће покојник њиме отплатити скелара за прелазак ријеке која свијет живих одваја од свијета мртвих. Ако је ово исти Кајафа (а, наравно, обични људи нису имали персонализоване гробнице), онда се показало да је његова смрт била достојна његовог живота. Аутор: Игор Цуканов /извор: фома.ру/ дорада и превод: вјеронаука.нет
|
