 Како избећи страх да погрешимо? Како разумети нечија права осећања? Протојереј Павел Великанов поделио је са нама своје мишљење по том питању. Овај материјал припремила је Фома, православни недељник: Шта да учиним ако још нисам срео неког посебног? Шта Православци обично саветују оне који жарко желе (или оне за које је крајње време) да се ожене/ удају, али који истовремено се још нису заљубили нити срели оног посебног? Најчешће, постоје два контрадикторна одговора. Први: „Чекај, моли се и активно учествуј у црквеном животу, настави да то тражиш од Бога. Када буде право време, срешћеш некога; ако не сретнеш, онда то није неопходно за тебе“. Други: „Нема везе за кога се ожениш/удаш. На крају су само деца важна: љубав, заузврат, долази са навиком“. Са моје тачке гледишта, ова два савета нису сасвим функционална, иако се слажем са аргументима оба. Узмимо други приступ, на пример. Лик Божији се крије у сваком човеку, и ако је наш циљ да га откријемо, уопштено говорећи нема везе за кога ћемо се оженити/ удати, јер ако дођемо до Његовог лика, ми ћемо несумњиво бити срећни. И ако би тај неко други, заузврат, стигао до Његовог лика у вама- то би био идеалан, благословен брак. По мом мишљењу, ипак, овим двема представама треба да претходи још једна: Пре него нађете неког посебног, треба прво пронаћи себе. Шта подразумевам под овим? Свака особа има унутрашњу дубину, коју бих ја упоредио са дубоким бунаром који има сићушно огледалце на дну. То сићушно огледалце одражава звезде које ми обично не можемо да видимо током дана. У нашем случају, те звезде су нешто Божанско. Ако би неко могао да ухвати сјај ове светлости и почео да гради свој живот на основу вере у то, не сумњам, сигурно би потом дошао до тога. Он би разумео своје истинске жеље, схватио да ли је одређен да буде породичан човек или му је одређено да живи сам без породице. Оба исхода су могућа. Ако неко пронађе ту светлост у себи и разуме шта је најприродније за њега, он почиње да види препреке, које ограничавају светлост. Онда, креће пробијање кроз све те ствари које блокирају унутрашње сијање. Ово је, међутим, веома болно, јер ми не носимо у уму неки апстрактни бунар, већ бунар у нашем животу, нежно и веома осетљиво људско срце. Мој однос са мојом супругом имао је један дуг период неизвесности такође. Упркос томе што сам већ првог сусрета осетио да се успоставила нека врста повезаности, ништа конкретно се није предузимало током дугог временског периода. Када погледам сад јасно видим да је све то било због једне околности: ја нисам сасвим схватио шта је циљ мог живота у том моменту. Када је мој живот коначно одређен, ми смо се венчали. Само када смо потпуно сигурни и када унутрашња борба са било чим ствара препреку у разоткривању Божанске грађе у нама, ми почињемо тада да се молимо жарко и одговорно. Док не пронађемо себе, лутаћемо, чак и вапити ка небесима у агонији: „О, Господе, ако ти то очајнички тражим, зашто ми то не дајеш?“ Али Господ зна да би испуњењем онога што очајнички тражимо од Њега једноставно било на нашу штету, а Његова намера није да нам уништи живот. Он једноставно чека да ми одрастемо, сазремо, да прекинемо да вичемо, тако да би било довољно да једном шапнемо: „Господе, ја то истински желим. Разумем да ће бити болно, али сам спреман чак и то да поднесем. Разумем да ћу направити грешку, али ипак истински то желим и молим Те: помози ми, усмери ме и помози ми да нађем некога“. Не сумњам да ће Господ све учинити да до тога дође. Један познати грчки старац, архимандрит Епифаније (Теодоропоулос) изричито је одбијао да да савет било ком младом човеку шта да ради: да се ожени, напусти манастир или да живи сам као лаик. Упркос чињеници да старци имају чист дар пророчништва, он нити је саветовао нити је давао благослов из принципа. Зашто? Тврдио је да постоје неке животне одлуке које сами морамо да донесемо. Због тога што, без обзира чији одговор добијемо, то једноставно није наша сопствена одлука. Због тога ће нам некад пасти на памет да за своје проблеме окривимо неког „То ми рече отац и био сам толико глуп да га послушам, и сада се цео мој живот распада“. Да ли може заљубљеност бити мирољубива? Данас се ствари другачије одвијају у животу. Да ли постоји љубав на први поглед? Да, постоји. Да ли постоји таква љубав, када се људи знају деценијама, и онда одједном виде једно друго на другачији начин и оснују дивну породицу? Да, постоји. Да ли постоји љубав, када људи лутају, мимоилазе се у немогућности да се разумеју, још увек у браку, муче једни друге и на крају се разведу? Да, постоји! Има свега! Не постоје универзални шаблони и обрасци. Као што је свака особа јединствена, људски односи су неупоредиви и непоновљиви. Пре извесног времена једне недеље на Божанској Литургији схватио сам да се у олтару налази место где је резонанца звука током молитве изузетно јака. Другим речима, могу да причам прилично тихо, али да се чујем гласно и јасно. Само три центиметра од те тачке звук се драстично мења. Љубав можемо упоредити са стањем високе резонанце, када су људи буквално на истим таласним дужинама. „Опсег фреквенције“ је, међутим, веома ограничен и немогуће га је обезбедити, треба га (опет и изнова) налазити сваки пут. Када су пронашли тај опсег, двоје људи ће изнова и изнова тежити да поврате ту фреквенцију. Некултивисани односи неминовно се заврше колапсом или патолошким стањем зависности једно од другога, где свако само игра своју улогу без икакве намере да се промени. Када говоримо о „мирољубивој“ или „немирољубивој“ заљубљености, првенствено описујемо емоционалну позадину. Када говоримо о љубави, мислимо на компоненту „воље“ пре него на осећања: мислимо на спремност да волимо. На тај начин љубав је моје давање: желим да волим ову особу.Ова жеља неминовно доводи до промене и у мом сррцу. Чак иако нека особа нема изричиту љубав, али жели да је има и циља на то, мислим да ће се на крају њено срце отворити. Када говорим о „налажењу себе“, мислим на унутрашњи нагласак на крајњу искреност и отвореност према ономе са ким сте. Не са „теоретским“ неким са ким ћете бити за 24 године, већ на оног са ким сте овде и сада. То је, међутим, веома болно јер ми живимо у свету слика и симулација и стално их стварамо, као средство одбране, нека врста оклопа који не дозвољавадругима да продру у нас нити нама да се отворимо ка њима. Због тога је стање отворености стање беспомоћности. Желим да се оженим/ удам у складу са Божијом вољом. Али како ћу то разумети? У нашем односу са Богом, можемо се различито осећати. Можемо се осећати веома зависним: робовима, растројени, да ли треба да урадимо било шта лоше или да будемо најамници, чији је главни принцип “quid pro quo” (*услуга за услугу). Можемо се осећати као син који има слободну вољу, који има у кући свога оца апсолутну слободу, који има све што има Отац и који размишља о томе како да умножи то богатство и удовољи Оцу. Зависно на ком од та три темеља градимо, на различите начине ћемо разумети Божију вољу. Као што апостол Павле каже, Божија воља је добра и потпуна. Шта Господ жели од нас? Само две ствари: да волимо Њега и да волимо једни друге. То је све. Заузврат, питање „Како?“ у потпуности зависи од нас. Ми читамо о томе како да волимо Господа и једни друге у Божијим заповестима и у Блаженствима на гори. Сам Христос показао „како“ тако што је оставио Свој живот на крсту за нас. Ипак, када говоримо о примени Божијих заповести на наш живот, све је у потпуности у нашим рукама. Према томе прилично је наивно тражити Божију вољу у томе. Зашто? Чини ми се да сама формулација проблема потраге Божије вољ одражава то да претходно поменути страх доводи до тога да погрешимо. Али страх је нешто сасвим супротно вери, супротно спремности да верујемо Богу нарочито по овом питању. Ни у ком случају не одобравам нагле, непромишљене одлуке, али када особа слуша себе, своје срце и чује шта се дешава у себи, та особа може да превазиђе овај страх. Премда када не чујемо своје срце, када бука у унутрашњој позадини ствара препреку да то чујемо, постоји велика вероватноћа да штагод да урадимо да ћемо се кајати. Последица тих грешака неће бити непоштовање Божије воље, већ ће пре бити немогућност да се она чује, да она допре до нас. Враћам се на оно са чим сам и започео, треба озбиљно погледати у себе и схватити шта заиста желимо. Да ли смо спремни да превазиђемо себе, да радимо на интегрисању нашег живота са животом неке друге особе? Да ли смо спремни на то и када је тешко, непријатно, или болно? Да ли смо спремни да понекад одлепршамо? Није случајно да се брак сматра једним од најефикаснијих средстава духовне изградње: да, искре лете, али истовремено, обе стране су углачане и измењене. Главна тајна било ког брака је да двоје треба да науче да буду једно. Не да прождру, асимилирају, или да одбаце једно друго већ да сачувају јединственост, изузетност, да са поштовањем прихвате оно што друга особа носи, али такође да не издају сопствене принципе и вредности. Превела: Сања Симић де Граф за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ извор  |