Прича о Јуди. Како је било у ствари? Покушај историјске реконструкције

​Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало за име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбјежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невјероватном унутрашњом недосљедношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: "И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ сљедеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, гдје су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? " (Мт 26, 48-50).
И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овдје он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намјере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се објесио. Тако то описује јеванђелист Матеј.

---

​„Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама  Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт  27, 3-5).
Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волио Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт?
Прича о цијени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено свједочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцјени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота?
Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу његује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ријетко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувијек остати тајна. Међутим, ова тајна је увијек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у дјелима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је вријеме сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди.
Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумијевања његове издаје увијек захтијева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вјероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу освијетлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумијевање унутрашњих Јудиних мотива,а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов!
Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „ А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намјераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?  А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн  12,  3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумијевање ријечи преведене као „ношаше“, у смислу крађе.
Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излијечио од злих духова и неизљечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подијељене просјацима нико није могао да провјери, тј. да ли је Јуда дијелио новац, или је дио присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волио новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено мјесто гдје је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пјева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: "Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“
Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највјернији и најприврженији ученици Њему бјежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство.
То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вриједност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвриједити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само ... - веома велики новац.

---

​Царев благајник
Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видјели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе свијета. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога свијета, нису могле да убиједе апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видјели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овдје није био изузетак.
Ако Христос постане  цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу послије Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човјечанства.
Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пјева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. Послије чуда без преседана - васкрсења мртвог Лазара - чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видјели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одјећом. Послије таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намјеравао да искористи Цара - Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством. И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је дијелило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донијети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена.
Сатанин савјет
Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно свједочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4).
У православном подвижништву ђавоље дејство на човјекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човјеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човјек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво увјерава човјека да гријех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио гријех, зли дух баца човјека у провалију очаја надахњујући га да је његов гријех немјерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа?
Највећа Јудина страст била је љубав према богатству - љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, мјесто министра финансија у Месијином царству, гдје би могао да украде такве износе о којима најуспјешнији лопови на свијету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу.
Али Христос се није журио да постане вјерски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отјерао првосвештенике и старјешине како би с правом заузео њихово мјесто. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натјерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповијест да „ако неко зна гдје ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избјегавао директан сукоб са властима. 
И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова побједа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видио је сву Месијину моћ, видио је како су мртви устајали по Његовој заповијести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају ... Ко може Месију да убије? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа!
Заслијепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто вријеме чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је побиједио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност.
Да ли је Јуда желио Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волио Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да побиједи своје непријатеље.
"... и нема ништа у себи"
Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу.
Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи - несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслијепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповиједа Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „... Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда вјеровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа...“ (Јн 14, 30). Христос "кнезом овог свијета", наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желио да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свијет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим.
Неславни крај
Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником ... Али најстрашнији губитак, вјероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из цијелог свијета. Шта је, у поређењу са овим богатством, биједно благо које је накупио лопов и издајник током година проповиједања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака ... Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они повјеровали у искреност његове жеље да им да Учитеља.
За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове ријечи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало мјесто благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживјети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје.
Тужну причу о Јудиној издаји желио бих да завршим ријечима св. Јована Златоустог:
„Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагријешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, објесио се" (Бесједа на Велики Петак - Свети Јован Златоусти​).
Аутор АЛЕКСАНДАР ТКАЧЕНКО  извор:фома.ру/  превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

---