Преподобни Серафим Саровски-ЖИТИЈЕ у илустрацијама

Будући подвижник (у крштењу - Прохор) рођен је 19. јула 1759. године у породици курског трговца Исидора Мошнина. Исидор је рано умро, а његова удовица Агатија преузела је послове свог мужа.

---

Једном је Агатија, заједно са Прохором, отишла на изградњу храма. Прохор је пао са високог недовршеног звоника. Замислите мајчино изненађење када је сина видјела живог и здравог! Њој и свима око ње постало је јасно да је дијете необично, а чека га посебна будућност.

---

У 17. години Прохор је затражио мајчин благослов да оде у манастир. Агатија је давно схватила да је њеног сина изабрао Бог и није се мијешала у његову одлуку, већ је благословила и поклонила Прохору бакарни крст. Подвижник је тај дар носио до своје смрти.

18. вијек је било вријеме кризе и пропадања руског монаштва. Прохор је знао да неће бити лако пронаћи духовног учитеља и усрдно се молио Богу. Убрзо је дошао у забачене шуме Нижњег Новгорода монаху Пахомију, ученику Кијево-Печерске лавре, који се подвизавао у манастиру Саров. Почела је послушност будућег светитеља.

---

1786. године Прохор је замонашен и добио је име Серафим. Са 34 године постао је свештеник. Будући светитељ саградио је себи ћелију у дубокој шуми и све вријеме проводио у раду и молитви.

---

Једном су три локална сељака умислила да подвижник новац држи у колиби. Разбојници су дошли до старца и претукли га до несвијести, остављајући га да умре. Преподобни Серафим је код себе имао сјекиру, али се није бранио. У колиби, природно, није било новца. На крају, злочинци су се покајали за своја дјела, а заступништво преподобног оца спасило их је од кривичног гоњења.

Опоравивши се од страшног ударца, старац је савладао нови облик подвижништва - тишину. Провео је хиљаду ноћи на малој громади под бором, молећи се Богу подигнутих руку.

---

​1815. године, старац је отворио врата своје ћелије - желео је да подијели са људима љубав која му је испунила срце. Имао је праву ријеч за свакога. Обраћао свим својим гостима „радости моја“, јер му је највећа радост била управо човјек. Отац Серафим је мирно отишао Господу 2. јануара 1833. године. Пронађен је како клечи у молитви, руку склопљених у облику  крста. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/ Цртежи : Екатерина Гаврилова ​извор: фома.ру​

---