 Божићни интервју са епископом бачким Иринејем Буловићем/ Разговарао Милорад Вучелић
Памтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат У сусрет великом хришћанском празнику Божићу, о сложеним и тешким приликама не само у Србији већ и у дубоко узнемиреном свету, који се налази усред ратних претњи, политичких, верских, безбедносних и многих других озбиљних противречја, разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким др Иринејом Буловићем. Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату“. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости“? И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апсолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско -философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао Блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век) а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век) са врхунцем у личности Јансена (17. век). У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност, која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање. У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге разговоре на страницама „Печата“, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!..прочитај цијели интервју на "ПЕЧАТ".ЦО.РС |