 Постоји једна прилично честа грешка коју многи православни хришћани чине, без обзира на то колико су оцрковљени. Суштина ове грешке је мешање исповести са разговором. У црквеној пракси постоји исповест, а затим постоји саветовање где верник може духовнику да постави питања и добије савет. Постоје и катехетска едукативна предавања, итд. Често се покајана особа све то труди да уклопи у једну исповест која се значајно продужава у времену. Не заборавимо, међутим, да просечна Литургија траје 1,5-2 сата и обично има много исповедника. Окренимо се катихизису и дефинишемо појам Свете тајне покајања (исповести). „Покајање је света тајна у коме се особа која се каје за своје грехе, преко видљивог примања опроштаја од свештеника, невидљиво се ослобађа од тих грехова од самог Господа Исуса Христа“ (Св. Филарет Московски, Опширни хришћански катихизис Православне Васељенске Источне Цркве). ...настави да читаш
Сликовито речено, Света тајна покајања је хируршка операција, где ваше лично покајање излаже вашу грешну болест Богу. Уз помоћ свештеника, сам Бог га затим уклања и лечи. Тешко је могуће замислити пацијента који је довезен у колицима у операциону салу и постављен на сто изненада седи и говори нешто попут: „Докторе, хајде да прво разговарамо о животу“. У таквој ситуацији особа жели да се реши бола и пре свега мисли на опстанак. Слично томе, у исповести морамо изричито назначити где боли, уместо да почнемо да препричавамо свој живот у свим детаљима. Као што пацијент подиже кошуљу и показује лекару рану, тако бисмо и ми требало да научимо да „лоцирамо“ свој грех и да га прецизно именујемо, покушавајући да избегнемо беспотребне речи. Уместо да потрошимо десет минута на детаљно описивање сваког конкретног случаја, можемо једноставно рећи „Осуђивао сам људе и кајем се“ или „Имао сам ласцивне мисли“. или „Кајем се због прождрљивости“, „Посвађао сам се са родитељима“ и тако даље. Нема потребе да преносите све детаље који описују како, када или колико пута се то догодило. Бог ЗНА ваше срце. Потребан вам је да схватите свој грех, будете згрожени њиме и имате жељу да се покајете, промените на боље и јасно кажете свештенику о томе. У случају вашег личног покајања и скрушености, сам Господ ослобађа ваш грех у тренутку када свештеник чита молитву разрешења током исповести. Речи поседују велику моћ. Размислите о свакој својој речи и потрудите се да своје признање не преоптеретите гомилом непотребних информација. Свештеник, који има богомдану моћ да опрости и ослободи нас греха, прво мора да га препозна. Помозите му у овоме. То не значи да разговори нису потребни. Наравно да јесу. Увек постоје загонетна питања која треба решити, али нема потребе то чинити током исповести, бар не током Литургије. Наравно, постоје питања у вези са тешким гресима или припремом за Свето причешће која треба решити одмах током исповести, али то су прилично изоловани случајеви. Обично је најбоље назвати свештеника телефоном и договорити састанак са њим ван богослужења. То би била савршена прилика и за исповест и за постављање питања која вас се тичу. “ Али током богслужења, нарочито када има много људи, покушајте да будете детаљни у набрајању својих грехова, али не и у описивању околности. Говорите сажето и језгровито. Будите јасни у вези са својим грехом, уместо да препричавате свој живот врло детаљно. Исповест је света тајна. Схватите то као велику светињу, а не као разговор. Покушајте да не мешате небеско са земаљским. Концентришите се на своју унутрашњу свест о свом греху: видите га у свом срцу, задрхтите од гађења, схватите свој грех и реците то пред свештеником. Исцељење од Бога неће доћи споро. Ово је цела суштина. Аутор: о. Андреј Чиженко За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /Преведено из Каталога добрих дела смањи проширени текст
|