 У недјељу, 3. марта 2024. године, наша Црква обиљежава Недјељу блудног сина, другу припремну недјељу за Велики пост. У Недјељи блудног сина сјећамо се параболе која је описана у 15. глави Јеванђеља по Луки. У њој је, на примјеру односа оца и сина, Господ показао неизрециву милост и праштање Божије које дарује свим искреним покајницима. Назив ове недјеље дошао је отуд што се на Светој Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним пјесмама се истиче примјер праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недјеље јесте да ниједан гријех не може да побиједи човјекољубље Божије, те стога, тугујући због својих гријехова, човјек никада не треба да падне у очајање. У ову недјељу, као и у сљедеће двије, месопусну и сиропусну, на јутрењу послије певања полијелејних псалама „Хвалите имја Господње“ и „Исповједајтесја Господеви“ пјева се још и псалам који слиједи за њима: „На рјеках вавилонских“ (Пс 136) са алилујом. Ову горку пјесму пјевао је народ Божији у ропству вавилонском, гдје их је по допуштењу Божијем однео душманин због издаје вјере Отаца, због одступања од Закона датог од Бога. Ово страшно заточеништво трајало је седамдесет година. За ово вријеме рађали су се и умирали многи људи, смјењивале су се читаве генерације, рађале нове, које никада раније нису видјеле своју далеку домовину, који о њој ништа нису знали. Међутим, из године у годину, с кољена на кољено, мајке су преносиле својој дјеци ове ријечи: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем...“ (Пс 136,5). И ова заклетва на вјерност, ову нада у повратак живјела је у читавом народу. Живио је тим и преживио. Народ је опстао прошавши тежак пут до повратка кући, да би вратио и обновио све што је порушено и изгубљено. Тако је и син који је издао оца, оскврнио кућу и изгубио се у туђини, исти онај о коме нам је данас прича Бог наш, једном се исцрпио од гријеха. И као што гријех, обећавајући море наслада, увијек вара, увијек оставља гладним, увијек само ваби, али никада не даје оно што је обећано, тако и власник свињског крда, ђаво, шаље да пасемо његове свиње, али никада не даје никакву награду за труд, никада не задовољава нашу пожуду. Зато што је „лажов и отац лажи“ (Јн 8, 44). Запамтимо како о томе приповиједа јеванђелист Лука: „и он га посла у поље своје, да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му их не даваше“ (Лк 15, 15-16). И као што је некада народ плакао над својим гријесима „на ријекама вавилонским“, тако је и изгубљени син, који је оставио оца, плакао над далеком, напуштеном кућом „устао и отишао к оцу“ (Лк 15, 20). Зато нас, на прагу Великог поста, окупљајући све нас на дугом и тешком путу покајања, Света Црква пјевањем тужне пјесма, пјесме тјескобе и туге, пјесме изгнанства, сужањства и понижења, подсјећа гдје смо, у каквој смо трагичној изолацији. из вјечног дома нашег, од Бога нашег! Зато три недјеље пред покајничку Четрдесетницу ови жалосни припјеви прате свако богослужење. И тако, слушајући ову пјесму изгнанства, покушајмо да схватимо да пост није само вријеме ограничења у храни, већ, прије свега, ово је пут кући, ово је повратак Богу, ово је још један покушај да се постане други. Онаквим каквим нас је Бог замислио. Седмица након Недјеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива „меса отпуст“, тј. престаје се са једењем меса. На рекама Вавилонским, |