 Према древном предању, брод са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Апостолом наишао је на олују и били су присиљени да се искрцају на обалу 49. године нове ере у подножју најлепше горе. Усхићена љепотом тог мјеста, Богородица је замолила Бога да јој учини пребивалиште. Господ је одговорио: „Нека ово мјесто буде твоје насљеђе и твој врт, рај и небо спасења за оне који траже спасење“. Од тог тренутка планина је посвећена као врт Мајке Божје у који није дозвољен приступ другим женама". Ово је прича о Светој Гори Атонској, која је дуги низ година остала центар свеколиког православног монаштва. Први манастири на Светој гори (Атос) почели су да настају већ у 10. вијеку. Велик Лавра, најстарији од њених манастира, основан је 963. године, док историја најмлађег (Ставроникита) датира из 1542. године. Тренутно на Атосу постоји 20 православних манастира који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Сачували су многе древне рукописе, иконе и велике хришћанске светиње, укључујући и фреске. Изузетно занимљиве фреске могу се видјети у Дионисијском манастиру Светог Јована Крститеља (Дионисијат), петом по хијерархијском реду на Светој Гори. Манастир је основао преподобни Свети Дионисије Светогорски у 14. вијеку. Од 1535. године, посебним заступништвом Божијим, постао је свједочанство о правом чуду, не страдајући ни на који начин од пожара, уобичајених у светогорским манастирима. У манастиру се налази циклус фресака које су најстарији потпуни прикази догађаја описаних у Књизи Откривења (Апокалипса) Светог Јована Богослова. Вриједи напоменути да су у древним временима сцене Апокалипсе биле уобичајено приказиване на западним зидовима цркава, како би особа која излази из цркве задржала страх Божији у свом срцу. Друго симболично значење приказивања Апокалипсе на западу била је коначна побједа над злом. За разлику од уобичајене традиције, прикази из библијске књиге Откривење, у манастиру Дионисијат, налазе се у трпезарији. Манастир Дионисијат, познат по својим најстрожим правилима, постао је узор многим светогорским заједницама. Очигледно, сцене Апокалипсе у трпезарији требале су да помогну монасима да одрже побожно расположење, да се присјећају смрти сваког минута свог живота, чак и док једу. Ови зидни прикази датирају из отприлике 1560-1564, и представљају 21 сцену из књиге Апокалипсе, односно по једну за сваку главу 22. Одсуство сцене која илуструје посљедњу главу може се објаснити чињеницом да оно „дуплира“ 21. главу по томе што описује и Нови Јерусалим. Сцене су поређане хронолошким редом, стварајући кружну композицију дуж периметра трпезарије. Циклус почиње са 12 сцена десно (западно) од главног улаза, а преосталих 9 сцена се налази лијево од улаза, на источној страни. Примјетно је да су скоро све сцене на преправљане. Такође, треба напоменути да људима приказаним у циклусу често недостају очи. Фреске су „ослијепљене“ од стране Османлија, који су имали осјећај да су „живе“ и као да их посматрају. Серија гравура „Апокалипса” њемачког умјетника Албрехта Дирера (1471-1528) имала је значајан утицај на зидне приказе у манастиру Дионисијат. О томе свједоче композиционе сличности у приказу визије седам кандила, небеске литургије, четири јахача Апокалипсе, подизања петог, шестог и седмог печата, светог Јована како једе свитак и неколико других појединачних детаља. Истакнута карактеристика зидних приказа у ман. Дионисијат је њихова јасноћа. Док књига Апокалипсе обилује алегоријама и сликама које захтијевају додатна објашњења, аутор фресака чини слике што јаснијим и лакшим за читање. Овај ефекат је појачан натписима са одговарајућим одломцима из Откривења који допуњују сваку слику. Имајући то у виду, зидни прикази не лишавају библијску причу њене слике. Напротив, умјетник вјешто проширује поље за тумачење догађаја Откровења, не намећући посматрачу своју перцепцију његових алегоријских сцена. Због тога су Дионисијевски зидни прикази произашли из многих предања и оригиналних тумачења. На примјер, у приказу завршних удараца који ће погодити човјечанство, неки виде нуклеарну експлозију (8), бомбардовања и склоништа од бомби (5), тенкове (9), бацаче пламена и друге модерне реалности. Умјетник понекад иде веома далеко у тумачењу сцена Апокалипсе у духу свог времена, што се, с друге стране, тешко може у потпуности избјећи. Упркос вишеструким покушајима тумачења Књиге Апокалипсе, она још увијек нема општеприхваћено тумачење, због своје сложености и богате слике. С обзиром на њену пророчку природу, најчешће тумачење је да књига описује догађаје будућности. На овај или онај начин, тачно вријеме и начин остварења апокалиптичких пророчанстава не може се утврдити. Неки повезују Апокалипсу (а самим тим и зидне приказе и ман.Дионисијат) са савременим политичким догађајима или наводе сличне примјере из прошлости. Важно је, међутим, да помјеримо фокус са удубљења у легенде и нагађања значења, сјећајући се централног догађаја описаног у књизи Откровења, појаве Христа у пратњи небеских сила, односно Другог доласка, и коначног Васкрсења, након чега ће услиједити потпуно сједињење вјерника са Христом. Вјерујмо само у оно што је утврђено учењем Цркве, а наша дужност је да то чувамо непромјењиво.
|
