Сазнај новости из
хришћанског свијета
Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
October 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|