Мудраци су дошли у Витлејем пратећи звијезду. Зашто онда православни не вјерују у астрологију?!

Црква назива астрологију псеудонауком. Али Јеванђеље почиње чињеницом да мудраци виде звијезду на истоку и пратећи је долазе Христу у Витлејем! Није ли ово живописна потврда да наше акције воде звијезде?
Почнимо тако што ћемо поново прочитати причу о јеванђелисту Матеју.
"А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Гдје је цар јудејски који се роди? Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. Када то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим.  И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их гдје ће се Христос родити.  А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао: И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним: јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.  Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звијезда.  И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним.  А они, саслушавши цара, пођоше, и гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете.  А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости.  И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну. И примивши у сну заповјест да се не враћају Ироду, другим путем отидоше у земљу своју"  (Мт 2, 1-12). 
Мудраци су угледали необичну звијезду на небу и схватили су је као знак рођења Великог Цара. Очигледно је да је цар значајнији од владара Јудеје: уосталом, да је ријеч о јудејском цару, тешко да би то подстакло Мудраце да крену дугим и опасним путем. И све вријеме, док су се мудраци кретали ка Јерусалиму (а потом – Витлејему), звијезда је ишла испред њих  и показивала им пут. То значи да се кретала кршећи законе кретања небеских тијела, како истиче свети Јован Златоусти (око 347 - 407). И то је можда било видљиво мудрацима чак и током дана.
Наравно, појава такве звијезде било је чудо. Златоусти је чак претпоставио да је под маском звијезде мудраца водио анђео послат од Бога. Једноставно, пошто су били мудраци (у оригиналном грчком тексту Јеванђеља по Матеју је употребљена управо ова ријеч: μαγοι) и вјеровали у небеске знаке, Господ је изабрао управо такво њима разумљиво средство навигације. Али чак и ако се не ослања на хипотезу о анђеоској сили, јеванђеоска прича не подржава мишљење астролога о улози небеских тијела у земаљским догађајима.
Али зар звијезда није обавијестила мудраце о рођењу Великог Цара?
Не. Мудраци су само појављивање звијезде тумачили као назнаку да је овај Цар рођен. А да цар треба да се роди, знали су унапријед и чекали су да се то догоди. Постоји одрживо црквено предање према којем су ови мудраци били из Персије или Вавилона. И то објашњава много тога. На крају крајева, у Вавилону је живио пророк Данило у 6. вијеку прије нове ере заједно са другим заробљеним Јеврејима, који су са невјероватном тачношћу предвидјели вријеме доласка на свијет Месије - Исуса Христа. Према пророку Данилу, Христос је требало да се појави за седам недјеља и шездесет двије недеље (тј. 69 „недеља”, или 483 године)  од времена када је издата заповијест о обнављању Јерусалима  (Дан 9, 25). Наредбу за обнову Јерусалима и храма, које је разорио вавилонски цар Навуходоносор 587. прије Христа, издао је цар Артаксеркс, владар Персије. Христос је требало да дође на свијет око 25-30. н. е. Ако претпоставимо да је вријеме његовог изласка на проповијед (послије Крштења и 40-дневног поста у пустињи), гдје је, како свједочи Јеванђеље, Исус имао око тридесет година (Лк 3, 23), испоставља се да се пророчанство испунило довољно прецизно.
Јевреји су савршено запамтили ово пророчанство, и не само они. Заиста, још у 3. вијеку прије нове ере, Јеврејско писмо (онај дио Библије који називамо Стари завјет, укључујући и Књигу пророка Данила) преведено је у Египту на грчки језик, у то вријеме најраспрострањенији у свијет. На територији Персије требало је да се сачувају одјеци пророчанства о времену појављивања Спаситеља у свијету. А мудраци, чак и ако нису читали Јеврејско писмо, вјероватно су знали за ово пророчанство из локалних предања. Стога, када је на небу засвијетлила необична звијезда, одмах су схватили шта она и Кога најављује.
Аха! Тако да звијезде још увијек могу да служе као знаци!
И Библија то не пориче. Напротив, она о томе јасно говори. Чак и на почетку стварања свијета, када је Господ створио небеска тијела, Он их је створио, као што је речено у књизи Постања (првој од књига Библије):“нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; И нека свијетле на своду небеском, да обасјавају земљу „ (Пост 1,  14-15). Дакле, да, небеска тијела могу бити знаци одређених догађаја, које посматрамо у Јеванђељу. Витлејемска звијезда је Мудрацима указала на испуњење дугогодишњег пророчанства о рођењу Месије; а 33 године касније, за вријеме погубљења Онога Коме су мудраци дошли да се поклоне “и тама би по свој земљи до сахата деветога. И помрча сунце, и завјес црквени раздрије се напола“  (Лк 23, 44-45).
Али опет, ове чињенице не говоре у прилог астрологији. Уосталом, из њих не слиједи да су звијезде на неки начин контролисале догађаје о којима су јеванђелисти приповиједали, или их условили. Господ је, користећи небеска тијела, показао људима знаке да би нагласио посебан значај одређених догађаја.
Гдје се онда хришћани не слажу са астрологијом?
У рјешавању питања људске слободе. Ево шта је о томе писао свети Јован Дамаскин у 8. вијеку: Јован Дамаскин у свом чувеном дјелу ” Тачно изложење лравославне вере” цитирајући светог Василија Великог, даје сљедећу карактеристику астрологије: “Хелени (незнабошци) говоре да излажење, залажење и при , ближавање звијезда, а такође и сунца и мјесеца, управља свим нашим дјелима и тиме се бави астрологија. Ми, напротив, тврдимо да се помоћу њих могу добити предзнаци кише и суше, влажног или сувог времена, а такође вјетрова и вода, но предсказатељима наших дјеловања оне нипошто не бивају. У ствари, ми, створени од Творца као слободни, сами смо господари свога дјелања. Када бисмо све што чинимо, радили под упливом звијезда, онда бисмо што радимо, радили по нужности. Оно што се збива по нужности није ни добродјетељ (врлина) ни порок. Ако не бисмо имали ни добродјетељи ни порока, били бисмо недостојни било награде било казне, а сходно томе и Бог би испао неправедан, јер једнима дијели блага а другима муке. Чак и више од тога: ако се све креће и руководи нужношћу не би било ни Божијег управљања у свијету, нити Божијег старања о створењима. Поврх тога, ни разум нам не би био потребан, јер, ако нијесмо господари свога чињења, не би било потребе да о било чему промишљамо. Међутим, разум нам је несумњиво дат ради размишљања о нашем дјеловању, због чега свако разумно биће јесте у исти мах и биће слободно. Због тога тврдимо да звијезде нијесу узрок ничега што се у свијету одвија - ни настајања онога што настаје, ни пропасти оног што пропада, већ просто служе као предзнаци кише и промјене ваздуха. Неки ће можда рећи да су звијезде ако не узроци, онда знамења ратова и да квалитет ваздуха, који зависи од сунца, мјесеца и звијезда, на различите начине производи различите темпераменте, навике и расположења; али навике су производ онога што се налази у власти наше воље, јер се оне потчињавају разуму и мијењају под његовим руководством”.
Свети Јован Златоусти у својој поуци ”О онима који се од болести лијече враџбинама” строго упозорава да не треба ићи к непријатељима Божијим врачарама и чаробницима јер је боље и умријети, него одлазити к непријатељима Божијим. И да они, који се њиховим услугама користе, умиру прије времена и одлазе у вјечну муку. Јер, онај ко одлази астрологу, “сам је себе лишио помоћи Божије, и пренебрегавајући је удаљио је себе од Промисла Божијег, (због чега) ђаво како хоће управља и располаже (његовим) дјелима”. У Номоканону (зборнику црквених правила и одредаба) речено је сасвим јасно: “Који ИДУ чаробницима или сами чарају или звјездослове (тј. баве се астрологијом - Прим. аут.) да се шест година не причешћују по првом правилу Трулског сабора и по осамдесетом Василија Великог, а свештеник који исто твори - да се рашчини”
Са становишта астролога – правих, а не оних који за живот зарађују састављајући „дневне хороскопе“ за рођене под различитим знаковима зодијака – и карактер и судбина човјека у потпуности су детерминисани међусобним договором. планета, који је фиксиран на небу у тренутку његовог рођења. Сјетите се Булгаковљевог Воланда, који је предвидио смрт под трамвајем за Берлиоза, – како је он прије тога неразговјетно промрмљао: „Један, два... Меркур у другој кући... мјесец је отишао... шест – несрећа... вече - седам..."? Од тога полазе астролози - да се, наводно, знајући тачно вријеме рођења човјека, може са великом прецизношћу предвидјети његова судбина.
И управо се са овом тезом хришћани снажно не слажу. Једно од кључних начела библијског Откровења каже: човјек је слободан и никаква судбина као људска предодређена од Бога једноставно не постоји. Чак и у старозавјетној књизи Поновљених закона, Господ нуди народу Израиља слободан избор: „Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје“ (Понз 30, 19). А Јеванђеље и друге књиге Новог завјета буквално на свакој страници говоре о томе како људи доносе личне изборе. Неки одбацују Христа, као неки од ученика који нису прихватили Спаситељеву ријеч о Њему као о Хљебу који је сишао с неба (видјети Јован 6, 32–66). Други га слиједе, попут апостола Петра, који на питање Господа Исуса: „да нећете и ви отићи?- ускликну: „Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота“ (Јн 6, 67,68).
Православно хришћанство полази од премисе да је сваки човјек позван да се слободно одазове позиву Божијем , да изабере живот (вјечно блаженство у јединству са Богом) или смрт (аутономно постојање без Бога). И овај избор није предодређен ничим и никоме –  ни звијездама, ни „судбом“, ни самим Богом. Господ бескрајно поштује нашу слободу и дијели своју љубав са нама, без обзира на то како користимо ту слободу.
А знаци попут Витлејемске звијезде, која је постала путоказ за јеванђеоске мудраце, нису ништа друго до оријентири, нека врста путоказа које Бог поставља за оне који су довољно пажљиви да их примијете и спремни су да их слиједе. Извор /превод и дорада: вјеронаука.нет

---