Сазнај новости из
хришћанског свијета
У причи коју је Господ Исус Христос испричао одговарајући на питање јудејског законика „Ко је мој ближњи“, свештеник и левит пролазе поред рањеног путника, а Самарјанин му, напротив, помаже. Ко су законици? Зашто су побожни и благочестиви људи оставили човјека у невољи и шта је било необично код Самарјанина?
Законици су цио свој живот посветили проучавању Мојсијевог закона. Њихове дужности укључивале су чување, истраживање и тумачење Светог писма. Само њима се вјеровало да препишу старозавјетне књиге. Они су такође контактирани када је било потребно саставити писмени документ или разјаснити сложена правна питања. То су били веома цијењени и професионално незамјенљиви људи у Древном Израиљу. Једном, током разговора између Исуса Христа и апостола, којем су присуствовали и други људи, устаде неки законик, желећи да искуша Господа, обрати Му са питањем: “Учитељу! Шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ (Лк 10, 25 ). Наравно, законик је савршено добро знао шта Писмо каже о овоме. А. П. Лопухин биљежи да се, постављајући Господу ово питање, надао да ће Исус рећи нешто супротно Мојсијевом закону, како би се онда могао расправљати с Њим и изаћи као побједник из овог спора. Међутим, Христос позива свог саговорника да сам пронађе одговор: “Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк 10, 26 ). Законик одговара Христу изводом из Писма: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом, и ближњега свога као самога себе „(Лк 10, 27 ). ). А Христос му рече: „Право си одговорио; то чини и живјећеш“ (Лк 10, 28 ). Али он није одустајао и желећи да докаже да његово питање има смисла а и да оправда себе, рече Исусу: „А ко је ближњи мој?“ (Лк 10, 29 ). Као одговор, Христос прича причу о милостивом Самарјанину – феномену који се, према мишљењу старозавјетног Јеврејина, једноставно није могао догодити. Зашто? Чињеница је да су се Јевреји према Самарјанима односили крајње негативно, пошто се овај народ, поријеклом из етничке мјешавине Јевреја и паганских племена, удаљио од правог поштовања Бога. По опису Старог завјета, Самарјани су зао, себичан и поносан народ. „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“ (Ам 3, 10 ). Дакле, чувши шта је Христос рекао о Самарјанину, законик је могао очекивати да ће услиједити прича о злу и неправедном човјеку који је погазио закон Божији и људски. Међутим, Господ уништава ове идеје и ствара сасвим другу слику. Христос законику прича причу о човјеку којег су на путу из Јерусалима у Јерихон ухватили разбојници, опљачкали га и ранили. Само се Самарјанин испоставља да је спреман да помогне рањеном путнику док га свештеник и левит - поштовани људи у друштву и обдарени високим моралним особинама - пролазе. Шта је разлог њиховог наизглед равнодушног, па чак и суровог понашања? Да бисмо ово разумјели, потребно је замислити гдје се одвијају догађаји из приче. Пут од Јерусалима до Јерихона, пролази кроз стјеновите клисуре и био је кривудав и изузетно опасан. Особине овог краја чиниле су пут привлачним за разбојнике током много вијекова. Блажени Јероним пише да се, због учесталости злочина који су се на њему дешавали, чак и у 5. вијеку, када се ситуација промијенила, овај пут и даље звао Црвени или Крвави. Било је заиста глупо кренути сам на такав пут. Први који туда пролази је свештеник (свештеници у Старом Израиљу били су потомци Арона, брата пророка Мојсија. Њихова главна дужност била је вршење богослужења у Јерусалимском храму). Разлог за његово понашање лежи у постојећој наредби о недотицању мртвих: „Ко се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана“ (Бр 19, 11). Свештеник је ишао у Јерусалим да врши богослужење. Да је дотакао путника који је, врло вјероватно, већ умро, он би постао нечист и у оваквом стању изгубио би право да служи у храму. Није могао да дозволи да се ово деси. У Израиљу је било много свештеника - око 20 хиљада људи, били су раздијељени у 24 чреде, служили су у Јерусалимском храму наизмјенично и веома су цијенили ову ријетку прилику. Цијена коју је свештеник који је пролазио поред рањеног морао да плати за исказивање милосрђа чинила му се превисоком, па је умјесто помоћи потребитом изабрао да слиједи слово закона. Левит (тзв. помоћници свештеника, потомци Левија, сина старозавјетног патријарха Јакова), који такође није смио да помогне путнику, вјероватно се плашио да повријеђени човјек којем је помоћ била потребна, није то већ разбојник који је поставио замку. Поред тога, знало се да су на овом путу разбојници често глумили сличне сцене: један од њих се претварао да је рањен, а када би се особа која је жељела да помогне нагнула над њим, други разбојници су насрнули на лаковјерног помагача. Левит и свештеник стављају своје интересе изнад интереса других, а само нечисти, гадни, са становишта ортодоксног Јеврејина, Самарјанин помогао је повријеђеном и опљачканом човјеку: „ А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим“ (Лк 10 , 33-35). Усљед тога, када Господ пита: „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?“ (Лк 10, 36 ) – законик признаје: „Онај који му милост учини“ (Лк 20, 37 ). Док је испитивао Христа за знање и придржавање Мојсијевог закона, законик је пао на много важнијем испиту – на милосрђу и љубави. На крају крајева, свако ко се пита ко му је комшија, заправо не схвата шта је права љубав. Извор: фома.ру/ аутор:ФРОЛОВА Уљана/ превод: вјеронаука.нет |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|