Сазнај новости из
хришћанског свијета
Питање: Где можемо наћи доказе да је молитва за упокојене библијска? Из онога што сам прочитао, чини се да Библија готово говори супротно од овога у Књизи пророка Језекиља, 18. глава. Наравно, Језекиљ је говорио Израиљу пре Новог завета који имамо у Христу, али на почетку поглавља каже да је ово дошло од речи ГОСПОДЊЕ и чини се у складу са Посланицом Римљанима 2,3-9. Одговор: Шта каже Библија? Прво, да напоменем да се ни један од цитираних одломака не бави питањем молитве за упокојене. Суштина код Језекиља у 18.глави је да син није ни спашен ни осуђен због праведности или грехова свог оца, нити је отац спашен или осуђен због свог сина. Такође, претходна правичност неће спасити човека који падне у грех, нити ће прошли грех осудити човека који се окреће од свог греха. Одломак се не односи на молитву за упокојене. Суштина у Посланици Римљанима 2, 3-9 је да ће се свакоме судити према његовим делима. То такође нема никакве везе са молитвама за преминуле, осим ако претпоставите да верујемо да бисмо молећи се за мртве могли молити за непокајаног грешника да оде у рај, али ми у то не верујемо. Постоје, међутим, делови Светог писма који се баве овим питањем. Друга књига Макавејска није у већини протестантских Библија, већ увршћена у Библију краља Џејмса из 1611. године, а Црква га сматра делом Светог писма још од времена апостола (види Канон 85 светих апостола) - и у 2Мак. 12, 38-45 налазимо врло јасан пример молитве за упокојене. У књизи Премудрости Исуса сина Сираховог (која је такође увршћена у Свето писмо у канону 85 апостолском) стоји: ,, Милост давања да буде на сваком живом, и мртвоме не ускрати милост“ (Сирах 7, 33). И у Другој посланици Тимотеју 1, 16-18, Свети апостол Павле се моли за Онисифора, који очигледно више није међу живима: ,,А Господ да да милост Онисифорову дому; јер ме много пута утјеши, и окова мојијех не постидје се. Него дошавши у Рим потражи ме још с већијем старањем и нађе. Да да њему Господ да нађе милост у Господа у дан онај. И у Ефесу колико ми послужи, ти знаш добро“. Јеврејско предање Већ цитирани текст из Друге књиге Макавејске јасан је доказ да је то био јеврејски обичај много пре Христовог времена, али је такође чињеница да се Јевреји и даље моле за упокојене. Дакле, ако су молитве за упокојене биле нека незнабожачка скверност која се увукла у Цркву, човек се мора запитати како се и она увукла у јудаизам ... нарочито када би се то морало догодити пре Христовог времена. Хришћанско предање Када сам први пут почео озбиљно размишљати о томе да постанем православац, молитве за упокојене биле су на мојој листи од око 5 питања која је требало разрешити, али то је уједно било и једно од првих питања коje је са тог списка разрешено, јер су докази да се рана Црква молила за мртве превише свеприсутни да би неко могао сумњати у то. То можете наћи у најранијим литургијским текстовима. До тога долазите прелазећи коментарима најранијих писаца Цркве. Такође их можете пронаћи у катакомбама. На пример, имамо Епитаф Аверкија, епископа јеропољског, који се упокојио 167. године нове ере, у коме тражи од оних који читају натпис моле за њега. Када је побожна мајка светог Августина одлазила из овог живота, њен последњи захтев био је: „Положите ово тело било где, нека вас брига око њега уопште не мучи. Само ово тражим да ме се сећате пред Господњим олтаром, ма где били“ (Исповести 9,27). И цитат по цитат могло би се придодати овим редовима. Пре протестантске реформације, нигде није било хришћана који нису имали обичај да се моле за мртве. Закључак Сећам се да сам чуо причу о једном англиканском свештенику који се непрестано супротстављао молитвама за мртве сваки пут када се то питање покренуло, а онда је након смрти његове жене престао да говори о том питању и онда су га питали о томе. Рекао је да се свакодневно молио за своју жену, откако ју је упознао, и није могао да се заустави након њене смрти. Молитва за мртве је начин на који живи показују љубав према мртвима. Такође верујемо да им молитве преминулима доносе неку корист, али тачно како им ове молитве доносе корист није нешто што је Црква тачно одредила. Ако неко умре у стању покајања, али без прилике да донесе све плодове покајања, верујемо да није спреман да одмах уђе у присуство Божје, али да ће у одређеном тренутку молитвама Црква, он то бити. Ако неко умре у стању кајања, док су му наше молитве од неке користи, те молитве га не могу учинити достојним Царства Небеског. Али у оба случаја, молећи се за мртве, јачамо сопствену веру и долазимо до тога да своје вољене боље поверимо Божјој милости. Најновије: За оне који желе додатне доказе да Црква не верује да се они који умру у стању непокајања могу молити из пакла, узмите у обзир следеће: Свети Јован Дамаскин написао је да они који су преминули, а нису се покајали и живећи „злим животом“ не могу молитвом било кога да промене своје одредиште из пакла у рај („О онима који су уснули у вери“, на које се позива у „Тајинству смрти" Николаоса П. Василиадиса, стр. 432. Свети Јован Златоусти такође говори о онима који су тамо где није могуће очистити се и који су изван Царства Божијег, али који ће можда добити неку утеху нашим молитвама (Омилије „О томе да не треба горко оплакивати мртве“, наведен у „Тајинству смрти“, стр. 432-434), А свети Марко Ефески у својој „Првој беседи", побијајући латинска поглавља о пургаторијском (*чистилишном) огњу“ наводи: "Ми смо, пак, прихватили да је и душама које су у паклу и које су већ предате на вечне муке, било самим делом или искуством или у њиховом очекивању које не дозвољава наду, „могуће уделити и указати одређену малу помоћ, иако не у смислу „да се они у потпуности ослободе мука или да им се пружи нада у коначно ослобођење. Ово се види из речи Великог Макарија Египатског подвижника, који је, нашавши лобању у пустињи, био о овоме поучен њиме по дејству Божанствене силе.И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословце пише овако: „Јер си и на овај савршени и спасоносни празник очишћења удостојио да се узносе молитве за оне који су у паклу, дајући нам велику наду у опроштење оних који су у паклу од (грехова) који их задржавају и у утеху коју су послао“ (Трећа молитва клечећи на вечерњоj служби). Али ако су душе напустиле овај живот у вери и љубави, а притом носећи са собом одређене погрешке, било оне мале због којих се уопште нису покајале, или велике због којих - иако су се покајале због њих - нису преузеле на себе се да покажу плодове покајања: такве душе, верујемо, морају бити очишћене од ове врсте грехова, али не помоћу неке чистилишне ватре или коначне казне на неком месту (јер ово, пошто имамо помоћ, то уопште није на нама). Али неки се морају очистити већ у самом одласку из тела, само захваљујући страху, као што свети Григорије Двојеслов дословно показује; док се други морају очистити након одласка из тела, било док остају на истом земаљском месту, пре него што дођу да се поклоне Богу и буду почаствовани мноштву блажених, или - ако су њихови грехови били озбиљнији и обавезују их за дуже трајање - држе се у аду, али не да би заувек остали у ватри и мукама, већ као да су у тамници и затвору под стражом. Свима таквим, потврђујемо, помажу молитве и Литургије које се за њих обављају, Божјом Милошћу и Љубављу према човечанству. Ова божанска сарадња одмах презире и отпушта неке грехе, почињене из човекове слабости, као што Дионисије Велики (Ареопагит) каже у „Размишљањима о тајни свештено упокојених“; док друге грехе након одређеног времена праведним судом или такође опрашта и отпушта, и то у потпуности, или олакшава одговорност за њих до оног коначног Суда “ (види„ Душа после смрти “, Додатак I , стр. 208ф). Ево и цитата литургијског коментара светог Симеона Солунског, о поменима у Проскомидији: „И овде нема места [у поменима у проскомидији] за невернике, а камоли за јеретике. „Какву заједницу има светлост са тамом?“ пошто ће, каже Свето писмо, анђели одвојити зло од правде. Стога такође није у реду да свештеник има спомен на њега; ни за јеретике, или их помене нити за оне који отворено греше и не кају се. Јер приношење је на њихову осуду, као што је случај и са непокајаним који се причешћују тајнама које изазивају страхопоштовање, како каже божански Павле “(свети Симеон Солунски, Литургијски коментари, приредио и превео Стевен Хавкес- Тееплес, (Торонто: Папински институт за средњовековне студије, 2001), стр. 232ф). извор |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
November 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|