 313. године, у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповиједају своју вјеру. Црква је изашла из катакомби - и започела један од најневјероватнијих периода у својој историји. Наравно, свијест човјека, а још више цјелокупног друштва, не може се промијенити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и вијекови непрекидног рада. А он је започео управо тада, 313. године, под царем Константином. Шта се тако драматично промијенило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне посљедице Миланског едикта? Шта је главна вриједност овог документа са становишта историје и савремене културе? Како је било прије Миланског едикта?: Од краја 1. вијека, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вјере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се вјеровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним вјерским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог послије смрти). Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпјели у ово вријеме мученичку смрт због своје вјере. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову вјеру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размјера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне. Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења.  Како је било прије Миланског едикта?: Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост - нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и вјерским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко невјерство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт помогао је ширењу новог система вриједности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Невјерство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свијет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена.  Како је било прије Миланског едикта? Смртна казна распећем била је намијењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу - имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих вијекова хришћанске историје је човјек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону. Како је било послије Миланског едикта?: Крст је, од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги побједе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама. Како је било прије Миланског едикта? Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. вијека. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других мјеста и светиња значајних за хришћане. Како је било послије Миланског едикта?: Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света мјеста и поштовање светиња постало је отворено.  Како је било прије Миланског едикта? Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вриједности - на примјер, заповијест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности - нису имале широк утицај на јавну свијест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповијед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. вијеку).
Како је било послије Миланског едикта?:Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповијед је почела отворено да се чује широм свијета. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цијело Римско царство је преображено. Послије тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе. Милански едикт- је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цио свијет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота - на примјер, напредна наука, савремени правни систем - никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији. Аутори: Тимофеј КИТНИС, Ала МИТРОФАНОВА Илустрације: Артем Безменов Извор: фома.ру Превод: вјеронаука.нет |