  Манастир Хора у Истанбулу јединствен је примјер византијске умјетности; његов храм Христа Спаситеља уврштен је на УНЕСКО-ву листу културне баштине међу најважније споменике. Сада ће манастир бити претворен у истанбулску џамију Карије. Зашто се то догодило и шта у будућности очекује споменик византијске умјетности за „Правмир“, испричао је историчар умјетности и византолог, шеф одјељења Института свјетске културе Московског државног универзитета, академик Руске академије умјетности Алексеј Лидов.
Храм је основан у XI вијеку, а свој коначни изглед добио је 1315-1321.године. Послије заузимања Константинопоља од стране Турака 1453. године, византијски мозаици и фреске су грубо префарбани и дјелимично срушени, а црква је претворена у џамију Карије. Од 1948. године црква је отворена за туристе као музеј Карије. 2019. године Виши управни суд Турске пресудио је да Кабинет министара 1945. године није имао право претворити истанбулску џамију Карије (турско име византијске цркве манастира Хора) у музеј, одлучено је да се музеј поново претвори у џамију, јединствене фреске и мозаици прекривени су штитовима и спуштеним плафонима ... Мозаици манастира Хора - врхунац хришћанске умјетности Алексеј Лидов, историчар умјетности и византолог, шеф одјељења у Институту за свјетску културу Московског државног универзитета, академик Руске академије умјетности: „Ово је варварство и непрекидни рат са хришћанском културом. Истовремено, чудно, Ердоган и његови сарадници, који музеје претварају у џамије, имају своје браниоце не само међу нашим муслиманима, већ и православним сународницима који понављају исту мантру: џамија мора бити џамија, а храм треба да буде храм, без икаквих изузетака за велика дјела светске умјетности. Ова теза је, по мом мишљењу, апсолутно лажна. Музеји, како манастир Хора, тако и црква Свете Софије, као и православне цркве од музејског значаја у Русији, треба да буду сачувани и јавно доступни као споменици духовне културе човјечанства. И у том својству су они важнији за вјерску свијест, него само функционални простори за молитве и богослужења. Музеј византијских мозаика и фресака у манастиру Хора био је јединствен у свијету, а по свом значају се може упоредити само са Сикстинском капелом у Ватикану, најпознатијим ремек-дјелом ренесансне умјетности. Ако говоримо о мозаицима, онда је, можда, уопште, врхунац не само хришћанске, већ и свјетске мозаичке умјетности. Јединствени музеј је био веома успјешан у економском погледу, а турском министарству културе донио је велику зараду. Улазница за њу коштала је око 15 евра, а посјетиоца је било много, пошто је ово други по важности споменик у Истанбулу. Прва је била Аја Софија, која је такође недавно претворена у функционалну џамију и њој је изузетно отежана посјета. Сада се не може доћи на други спрат, гдје се налазе најбољи мозаици. Сада су иконе мозаика затворене, отварају се неколико сати ујутру, али јасно је да ово није музејски начин рада и да ово није нешто што посјетиоцима омогућава да нормално комуницирају са спомеником и разумију шта је Аја Софија. Ово је апсолутно антикултурна акција, која несумњиво штети очувању и омета приступ научном проучавању споменика. Манастир Хора је у прилично тешком стању за рестаурацију. Посљедњих година његове фреске, које су препознате као ремек-дјела византијске монументалне умјетности, биле су у великој опасности усљед кршења режима складиштења. Неки од њихових дијелова почели су да нестају као резултат истурених соли. Блиједе и блиједе пред нашим очима. Неко вријеме имао сам прилику сваке године да одлазим тамо и видио како се одвија тај процес уништавања јединственог сликарства. Док је манастир Хора био у статусу музеја, могло би се говорити о међународној помоћи у рестаурацији, јер је ово споменик увршћен на УНЕСКО-ву листу културне баштине. Али сада, у ситуацији када су џамије, јасно је да ће ове фреске једноставно пропасти, прекривене некаквим штитовима, завјесама или нечим другим. У културном смислу то се може дефинисати једном речју - катастрофа. Све међународне организације протестовале су против претварања ових храмова-музеја у џамије, укључујући и УНЕСКО, који ће, чини ми се, размотрити питање уклањања ових споменика са свог списка због чињенице да су сви његови приједлози, жеље и захтјеви игнорисани од турске стране и остављени без одговора. Са великом тугом морам да констатујем беспомоћност међународних организација. Превод:вјеронаука.нет |