 Јеванђеља садрже више од тридесет прича (парабола). Вјерује се да је радња једне од њих заснована на стварном историјском догађају. То је прича о минама (или о десет кеса сребра како стоји у српском преводу) коју је Христос испричао ученицима прије свог коначног повратка у Јерусалим. Интересантно, у јеванђељу по Матеју говори се о - талантима, а код јеванђелисте Луке - о минама*. Идеја је иста, али се појединости веома разликују.
Прича говори како је „неки човјек племенита рода“ (Лк 19, 12 ) отишао у далеку земљу „да прими себи царство, па да се врати“. Прије одласка, подијелио је десет кеса сребра или мина (тако се звала велика новчана јединица у античко доба на Блиском истоку. Једна мина је имала вриједност три мјесечне зараде) својим слугама и наредио им да тргују док се он не врати. Обратимо пажњу: парабола каже да су суграђани омрзнули овог племенитог човјека и послали за њим посланство говорећи: „Нећемо да он царује над нама“ (Лк 19- 14). По повратку кући, господар је открио да нису све његове слуге користиле добијени новац за профит. Један је добио десет мина, други пет, а трећи је једноставно умотао новац у марамицу и сачувао га нетакнутим. Господар се наљутио на њега и наредио да се новац злог слуге да ономе који је зарадио десет мина, додајући: „Свакоме који има даће се; а од онога који нема, узеће се и оно што има“ (Лк 19,26). Истраживачи Библије вјерују да ова парабола има специфичну историјску позадину, а Христос у причу увлачи референцу на догађаје из релативно скорије прошлости познате Његовим слушаоцима. Ријеч је о царевању Ирода Архелаја. Архелај је био најстарији од тројице синова цара Ирода Великог - истог оног који је наредио смрт витлејемских дјеце након Христовог рођења. Након смрти Ирода Великог, Јудеја је подијељена међу његовим синовима. Јеврејски престо је по завјештању припао Архелају, а његова браћа, Ирод Антипа и Ирод Филип, требало је да постану тетрарси – тако су се називали владари у Римском царству, под чијом је контролом био само дио земље. Да би легитимисао своју власт, Архелај је морао да отпутује у Рим, гдје је цар морао да одобри вољу његовог оца – уосталом, Јудеја је тада била дио Римског царства. Међутим, многи Јевреји нису жељели да виде Архелаја на престолу. Послали су делегацију у Рим тражећи од Августа да одобри другог владара. Права Архелаја на царство оспоравао је и његов брат Ирод Антипа, који је јеврејски престо сматрао својим и надао се да ће му Август бити наклоњен. Римски цар је, након што је саслушао обе стране, ипак направио избор у корист Архелаја. Међутим, Архелај никада није постао цар, као његов отац Ирод Велики. Добио је Јудеју, престоно име, титулу етнарха (владара народа) и обећање Августа да ће га учинити цара ако буде мудро владао. Али он је сурово владао, сталне жалбе на њега су ишле у Рим. Као резултат тога, двије године касније, цар га је лишио власти и послао у изгнанство. Ови догађаји, који су се одиграли скоро тридесет година прије него што је парабола испричана, остали су у сјећању Јевреја, тако да је, понављамо, Христовим савременицима била позната прича о племенитом човјеку који је отишао у туђу земљу и био омражен од сопственог народа. У духовном смислу, Христос у овој параболи подсјећа слушаоце на важност коришћења талената које им Бог даје. Из овог традиционалног тумачење је вјероватно и потекло значење ријечи таленат у смислу способности или вјештине. *Прича о талантима (или прича о минама) је Исусова алегоријска прича о господару који одлази на пут повјеривши слугама новац, да би по повратку неке казнио, а неке наградио. Забиљежена у канонским јеванђељима по Матеју и Луки. Разлика између Матеја и Луке је значајна, па ове двије верзије можда не потичу из истог извора. |