 Када дођемо у храм – погледајмо горе! Христос је приказан испод куполе храма у центру, а у „пандатифима“ тј. у четири угла средишњег свода насликани су јеванђелисти. Поред сваког од њих је приказан је по један симбол: анђео (или човјек), лав, теле (тј. бик) и орао. Четворица јеванђелиста су: Матеј, Марко, Лука и Јован. Њих изображавају на том мјесту, јер доносе небеску благу вијест на земљу. А „блага вијест“ на грчком се каже Јеванђеље. Када се појавило јеванђеље? Мислите ли да када је Христос живио на земљи међу људима, да је постојало Јеванђеље? Не. Тачније, није било Јеванђеља на какво смо навикли – тј. није било књиге коју можемо узети у руке, прелистати, прочитати. Живо, оваплоћено Јеванђеље тада је био сам Господ Исус Христос. Ходао је са својим ученицима Палестином, проповиједао, причао параболе, чинио чуда, поучавао апостоле, а затим био разапет на крсту, васкрсао и вазнео се на небо. А након Вазнесења Исусови ученици су остали без Учитеља. Вјероватно се тада појавило Јеванђеље? Опет, не. Јеванђеље није билo потребно првих година послије Вазнесења Христовог. Јер је још постојало живо сјећање. У Палестини је било много људи који су својим очима видјели и слушали Христа, па чак и сами учествовали у догађајима из Његовог живота. Нису им били потребни никакви записи. Године су пролазиле. Број вјерника је растао. Хришћанске општине су расле, настале ван Палестине, у земљама гдје су живјели други народи. Људи су једни другима препричавали шта су чули од апостола. Али знате како је тешко некоме нешто препричати од ријечи до ријечи! Сјећате се игре „глувих телефона“? Неко некоме прича догађај по сјећању, својим ријечима, и незнатно је мијења. Затим - још мало. И још... Неко је нешто заборавио, додао, измислио на свој начин. И неко је намјерно промијенио значење. На крају од почетне приче није остала ни ријеч... Када је то само игра – то је у реду, играмо се и заборавимо то. А ако се ријечи које преносимо односе на вјеру, спасење душе, како их онда можемо искривити? То је забрањено! Јер животи људи зависе од њих. Ове ријечи морају бити тачно записане! Зато су се оне већ појавиле у виду јеванђелских књига које су саставили Матеј, Марко, Лука и Јован. Наравно, не само да су покушавали да запишу причу о Исусу, већ по чему су ти јеванђелисти другачији и зашто су само њихове креације на крају остале у Библији? Поред тога што су јеванђелисти били дио круга Христових ученика током Његовог земаљског живота, имали су и благодат Духа Светога – посебне дарове Божије који су им омогућили да напишу Јеванђеље тако да су све најважније ствари биле исказано у њима исправно, без грешака и изобличења. Ако су се други људи могли збунити у причи о Исусу, препричавајући оно што сами нису видјели, јеванђелисти нису јер су се све вријеме „савјетовали” са Богом.  Међутим, ако врло пажљиво прочитамо њихова Јеванђеља, примијетићемо да се у опису неких догађаја у појединим детаљима разликују! Како то? А цијела поента је у томе да је, посједујући управо ту благодат, сваки од јеванђелиста остао апсолутно слободна личност, а ипак сви људи гледају на догађаје мало другачије. Замислимо само да се у Јеванђељу све тачно поновља, чак и најситнијим детаљима. Онда би се сигурно нашао неко који би рекао: да, договорили су се, све су сами измислили и записали као копију! И тако је јасно да су Јеванђеља свједочанства живих, али различитих људи. Али ево још једног питања. Зашто постоје четири јеванђеља, зар једно не би било довољно? Не, не би било довољно. Прво, управо све четири књиге, допуњујући једна другу, у потребној мјери говоре нама, данашњим хришћанима, оно најважније о животу и учењу Христовом. И друго, има везе са тим када и како је свако од Јеванђеља настало. Уосталом, апостоли су писали своје књиге у различито вријеме и за различите људе. Хајде да сазнамо како је било! Матеј Сам Матеј је био Јеврејин и убирао је порезе од других Јевреја за римског цара, чија се власт тада проширила на њихову земљу. Нико није желио да комуницира са Матејем, његово занимање се сматрало срамотним: цариници, односно порезници, нису били по вољи народа. Зашто? Од свега прикупљеног новца, порезници су слали римским властима одређени износ, а од остатка им је било дозвољено да узму колико су хтјели. Зато се вјеровало да су порезници окрутни и бестидни људи. Зато је свима било невјероватно и то што се Христос обратио таквом човјеку, и како је овај цариник одговорио на Његов позив. Христос, сусревши Матеја, каже му: - Слиједи ме! Цариник је оставио своје занимање, имање и отишао за Христом. Штавише, приредио је велику гозбу за Христа у својој кући, позвао друге царинике и грешнике, и сви су били за истом трпезом, што је веома изненадило књижевнике: како може, мислили су, да дијели трпезу са таквима? Христос је на ово рекао: - Дошао сам да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање. Од тада је Матеј постао један од дванаесторице Христових ученика и никада Га није напустио. Слушао је проповиједи, гледао чуда, слиједио Христа на његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, Заједно са другим ученицима био је свједок крсних страдања, Спаситељеве смрти и Његовог Вазнесења. Када је дошло вријеме да се апостоли разиђу по различитим земљама како би тамо проповиједали вјеру Христову, јерусалимски хришћани, који су дошли од Јевреја, замолили су Матеја да им прије одласка запише Христова дјела и учење. Наравно, апостоли су то вјерницима говорили много пута раније, али људи су жељели да имају писани извор са којим би могли да се савјетују када Христови ученици нису били у близини. Апостоли су се сагласили да ће Матеј то учинити боље од других. Касније је светитељ много проповиједао по разним азијским земљама, чинио многа чудеса и дјела. Живот је завршио мученичком смрћу. Матеј се приказује на иконама и у храмовима како поред себе има анђела или човјека. Зашто? Јер је показао људску природу Христову. Јеванђеље по Матеју наводи родолов из којег долази Исус. Матеј је написао своје Јеванђеље за Јевреје и њима је било важно да знају да Исус није варалица. Древни јеврејски пророци предвиђали су да ће Месија, Спаситељ, бити из Давидове лозе. Овдје Матеј потврђује да је Исус из Давидове лозе и да је Његов долазак предсказан у Старом завјету. За своје читаоце, Матеј је у своје Јеванђеље укључио многе цитате из Старог завјета, та веома древна пророчанства. Марко Апостол Марко је рођен у Јерусалиму. Потицао је из свештеничке породице. Марко није био део круга од дванаест апостола који су пратили Христа током Његовог земаљског живота – био је још премлад. Међутим, Марко је од дјетињства био окружен Христовим ученицима. Апостол Варнава је био његов стриц. Маркова мајка Марија такође је била хришћанка. Апостол Петар се крио у њеној кући након што је чудесно ослобођен из затвора. Послије Вазнесења Исусовог у кући мајке Светог Марка вјерници су се окупљали на молитви. Апостоли су често долазили тамо. Марко се зближио са њима. Апостол Петар чак у својој посланици Марка назива својим сином. Заједно са Павлом и његовим стрицем Варнавом, Свети Марко је кренуо на велико мисионарско путовање. Проповиједао је по различитим мјестима – Антиохији, Кипру, Египту, Грчкој, Либији... Марко је своје јеванђеље написао у Риму. Када је апостол стигао тамо, у „престоници свијета“ већ је било много хришћана, а многи од њих су били многобожци прије него што су примили нову вјеру. И, састављајући Јеванђеље, Марко је узео у обзир да током свог одрастања ови људи нису проучавали, као Јевреји, Стари завјет, да су људи сасвим друге културе, и зато је покушао да за њих напише причу о Исусу у кратак и јасан пут. Текст Јеванђеља по Марку испуњен је свијетлим, чудесним догађајима – светитељ је желио да покаже колико је велики Господ, каква је чуда у стању да учини. Поред јеванђелиста Марка приказан је лав. Лав је симбол царствености и божанске моћи Христове, а ово изображење добро преноси како Марко описује Спаситеља у свом Јеванђељу. Јеванђелист је свој текст саставио по ријечима апостола Петра, најближег Христовог апостола. Петар је у то вријеме проповиједао у Риму – причао је о ономе што је сам видио и чуо, а Марко је записао. Затим је Свети Петар прочитао записано, одобрио и након тога је Јеванђеље по Марку прихваћено од Хришћанске Цркве. А свети Марко учини још многа апостолска дјела и чудеса и пострадао од незнабожаца у египатском граду Александрији.   Лука Обично када говоримо о апостолима, мислимо на дванаест људи које је Он учинио својим првим ученицима. Али било је више апостола. Поред најужег круга од дванаест ученика, било је још седамдесет апостола које је Христос касније позвао, и други људи који су такође ишли за Спаситељем. Лука је био један од седамдесеторице апостола. Рођен је у сиријском граду Антиохији. Лука није био Јеврејин, али је добро познавао јеврејску религију и обичаје. Био је образован човјек, изучавао је медицину, сликарство, и добро је познавао грчки језик и одлично писао на њему. Једног дана Лука је отишао из Антиохије у Галилеју и тамо се придружио народу који је пошао за Христом. Послије Вазнесења Господњег, Свети Лука се задржао неко вријеме у Јерусалиму, а затим се упутио у своју отаџбину, у Антиохију. Тамо је већ било много хришћана. Својим саслужитељима и сапутницима одвео га је свети апостол Павле, који је чак био и Лукин рођак. Павле у својој посланици Колошанима преноси Лукине поздраве и назива га „љубљени љекар" (Кол 4,14). Заједно са Павлом, Лука је, послије многих путовања и апостолских трудова, дошао у Рим. Ту је светитељ написао своје јеванђеље, као и књигу Дјела апостолска, адресирајући их Антиохијцу, богатом и "честитом Теофилу". Лука је своје текстове упутио хришћанској општини Антиохије. У свом Јеванђељу Лука је приказао земаљски живот Христов не само на основу онога што је сам видио и чуо, већ и користећи многа свједочанства блиских Христових ученика. Јеванђелисту Луку руководио је апостол Павле који је прочитао и одобрио његово Јеванђеље. А Дјела апостолска Лука је написао по заповијести Павловој. Главним читаоцима свог Јеванђеља Лука сматра незнабошце, прије свега Грке, образоване и проницљиве. Лука је већ такође познавао прва два јеванђеља (по Матеју и по Марку) и слиједи их, али је његово излагање тачније и јасније. Лука се назива не само јеванђелистом, већ и историчарем. Своје јеванђеље почиње описом Христовог родослова. Али родослов не потиче од Аврама, претка јеврејског народа, већ од самог Адама, првог човјека на земљи. Тако Лука наглашава да је Христос дошао ради спасења цијелог људског рода, а не само Јевреја. Лукин симбол је бик, теле. У давна времена, бикови су жртвовани Богу. Изображење бика наглашава идеју коју Лука посебно настоји да изрази у свом Јеванђељу: Христос је служио људима и жртвовао се за спасење људи. Након смрти свог учитељаа и пријатеља апостола Павла, Лука је наставио да проповиједа у Италији, Галији (будућа Француска), Далмацији (будућа Хрватска), Грчкој. Био је и у Африци. Оснивао је хришћанске општине, лијечио људе. У дубокој старости прихватио је мученичку смрт у грчком граду Теби. Био је разапет на стаблу маслине.   Јован
Јован је једини јеванђелист којем су хришћани додали назив Богослов. Зашто? Јер његово Јеванђеље није само свједочанство очевица, већ и темељ свег учења о Богу и спасењу, које се касније развило у Цркви. Био је син галилејског рибара Зеведеја и Саломије (кћерка обручника свете Богородице Јосифа) и брат апостола Јакова. Јован је прво био ученик Јована Крститеља и први пут је видио Христа на обали Јордана када се Исус крстио. Вријеме је пролазило. Једног дана, Јован и његов брат помогли су свом оцу да пеца у Галилејском језеру. Христос је ишао уз обалу. Он је рибарима, чији пецање тог дана није ишло добро, дао диван улов и подстакао је браћу да Га слиједе. Рибари су одмах оставили своје мреже и пошли за Исусом. Карактери Јакова и Јована били су ватрени, експлозивни, због чега су од Христа добили надимак „Воанергес“ („синови грома“). Али боравак са Учитељем промијенило је Јована – постао је кротак, смирен, и "ученик кога љубљаше Исус". Исус је позвао Јована да иде са њим у кућу у којој је лежала мртва дјевојчица Јаирова кћерка, и пред младим учеником васкрсао је. Јован је био са Христом на гори Тавор када се Учитељ преобразио пред ученицима. Током Тајне вечере, Јован стави главу своју на њедра Христова. Од свих апостола, само је Јован заједно са Богородицом био под крстом када је Христос распет. Остали ученици су се плашили да иду на Голготу - било је опасно. И такође је било страшно тешко гледати свог вољеног Учитеља како доживљава страшне муке... Међутим, упркос овим мукама, Христос се обратио Јовану са крста и замолио га да се брине о Његовој Мајци: „ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн 19, 25-27). Много неочекиваних догађаја и путовања потом пало на судбину љубљеног ученика Христовог: олује и бродоломи, мучења и тамнице, надметања са гатарима и врачарима, чуда и исцјељења, батине, слава и прогон ... Он је једини од свих дванаест најближих ученика Христових који није био убијен, него је умро у старости. Поред јеванђелисте Јована приказан је орао. Зашто он има такав симбол поред себе? Узвишени слог којим је написано Јеванђеље по Јовану, својим високим богословским садржајем подсјећа на високи лет орла. Орао је такође симболично оличење Духа Светога. Јован је написао своје Јеванђеље у вријеме када је живио у граду Ефесу (данас територија Турске). Ово је најкасније написано Јеванђеље. Написано је када је Јован Јеванђелист већ имао преко 90 година, по жељи хришћана острва Патмос, који су веома вољели и поштовали Јована. У овом Јеванђељу апостол открива Христову божанску суштину, говори о Духу Светом. У тексту апостол помиње догађаје који нису ушли у прва три јеванђеља. А главна идеја коју је јеванђелист желио да пренесе људима: Бог је Љубав! Чак и када је апостол Јован био веома стар, када више није био у стању да држи дуге бесједе, он се непрестано обраћао људима око себе једном кратком фразом: „Дјецо, љубите једни друге!“ А када би га питали зашто понавља само ове ријечи, Јован је објаснио: „Ову фразу говорим само зато што она садржи сву суштину Јеванђеља Христовог, јер Јеванђеље Христово је учење о светој љубави. Међу четири јеванђеља, да ли постоји неко „главно“ или „исправно“? Не. Једнака су, као четири крака једне ријеке. Свако од четири јеванђеља одражава одређени аспект личности Господа Исуса Христа. Илустровала: Галина Воронецкаја/извор:фома.ру/превод:вјеронаука.нет |