КЊИГА о патријарху Павлу, "Ево човека", из пера врсног интелектуалца, теолога, философа и ерудите, протођакона Љубомира Ранковића, доноси савремену биографију о животном и духовном путу највољенијег српског патријарха.
Аутор овог модерног животописа имао је и срећу и прилику да духовно расте у неретким сусретима са патријархом. Тај утицај на њега, на монахе, на верујући народ, али и онај који је имао велико поштовање, а да није био окренут вери, исписује странице ове књиге које се читају као сугестивна биографска литература. "Свети човек Павле" и данас је најчешће и са љубављу помињани српски духовник. Патријарх Павле постао је национални мит и на 11 година после његовог упокојења живи прича, предање, његово бесмртно завештање, живи његов дух и подсећа, па и опомиње - "Будимо људи, никада нељуди"! Књига приповеда живот Гојка Стојчевића од рођења, његово тешко одрастање, школовање и опредељење у раним годинама младости да буде учен и да ученошћу помаже људима. Зато је завршио све црквене школе, од најниже до највише, Богословије, у Београду и Атини, а паралелно са црквеним учењем студирао је и медицину. Хтео је да буде лекар и душе и тела. И био је, сваком ко је од њега потражио савет, помоћ, лек, духовно исцељење. Био је утеха, и увек на страни немоћних и страдалника. - У нашем времену препуном контроверзи једино патријарх Павле није био споран. Такав стоји пред лицем своје епохе као град на гори, видљив одасвуда. Привлачила ме његова необична личност пуна специфичне харизме. Осетио сам потребу да пишем о њему као човеку, мотивисан његовом животном лозинком "Будимо људи!", задивљен његовим подвигом и жртвом, одгонетајући ту тајну народног виђења "свеца који хода". Патријарх Павле је неупоредив и непоновљив. Таквог човека никада у животу нисам срео. На први поглед све његово било је толико обично и блиско, наизглед лако и остварљиво, а истовремено недостижно и непоновљиво за многе од нас - људе овога света и века. Његова необична обичност, снага његове харизме и чудесна светлост и светост његовог живота били су пресудни изазов за писање - каже нам протођакон, др Љубомир Ранковић, аутор многобројних дела, и овог последњег, савременог животописа патријарха Павла, које ће у издању Компаније "Новости" и "Гласа цркве" од сутра бити пред читаоцима. "Ево човека", модерно је житије, биографски есеј у којем је описан живот Гојка Стојчевића, од рођења, 11. септембра 1914. у селу Кућанци, у Славонији, до дана упокојења 15. новембра 2009. у Београду, и испраћаја у вечну кућу четири дана касније. Народ, непогрешив, који најистинитије, најискреније, и срцем и умом просуђује, још за његовог живота створио је свој узор и идеал. Причане су приче о њему, стваране легенде, препричаване анегдоте, људи су сведочили. Ширила се у народу истина "о свецу који хода". Постао је национална сагласност и једногласно успостављени консензус у народу склоном поделама око најобичнијих ситница и најочигледнијих истина. На патријаршијски трон Српске православне цркве, као њен 44. првојерарх, дошао је избором у деветом кругу гласања на ванредном Сабору одржаном 1. децембра 1990. Биран је између двојице архијереја, загребачко-љубљанског Јована и банатског Амфилохија, недавно упокојеног митрополита цетињског, који се у последњем кругу повукао и замолио да они који гласају за њега своје гласове дају епископу Павлу. Тако је постао духовни вођа српског народа у једном од најтежих периода савремене српске историје. Време његовог патријарховања обележено је ратовима, стравичним разарањима, тешким санкцијама, притисцима, уценама и ултиматумима међународне заједнице, унутрашњим превирањима и политичким тензијама, економским пропадањем и сиромаштвом... У том трагичном времену извршена је до тада невиђена и незапамћена агресија 19 земаља НАТО на Србију. И животни пут патријарха Павла, од рођења до смрти, био је тежак и трновит, сав од одрицања и скромности. "Највећи бескућник новије српске повести", одрастао је без родитеља, пише протођакон, и у детињству и младости потуцао се од немила до недрага, без своје куће и кућишта, "живећи више небом него хлебом", да би се на крају земнога века телесно скућио у манастиру Раковица, и у души и срцу свога народа. О косовскометохијске 33 године службе, које је од октобра 1957. па до децембра 1990. године живео са својим народом као владика рашко-призренски, исписане су странице о његовој најдубљој посвећености и снази коју је уливао, вери коју му је доносио у невремену. Служио је свом народу и страдао са њим. Низак растом и крхког тела био је громада духом и снагом, аскета животом, а раскошан у даровима духа. "Смањивао се пред својим Господом и ближњима до атома, а духом растао `до мере раста висине Христове`. Најмањи растом видео се са највеће даљине, сходно јеванђелској речи: `Не може се сакрити град кад на гори стоји`... Својим светим животом био је светло у тами. Осветљавао је путеве своме народу кроз густе тмине и помрчине, чином и положајем био је први, а живео је као последњи. Његов свети живот одисао је скромношћу, подвизима, родитељском благошћу, снагом вере и посвећеношћу. Патријарх Павле постао је узор, мера топлине, људскости, праведности, пожртвованости и величине." Протођакон Ранковић имао је прилику да као ђакон тадашњег епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића ближе упозна тада владику рашко-призренског Павла, док су обојица боравила у манастиру Благовештење у Овчару. У истом периоду, у манастирску бању стизао је и владика рашко-призренски Павле. Долазио је, приповеда аутор, редовном аутобуском линијом, без пратње. Сам је носио свој коферчић са неопходном гардеробом и стварима. За мене су, приповеда, то били благословени дани. Посебну харизму његовом лику давала је чињеница да долази са мученичког Косова и Метохије. После ручка, владика Јован би се одмарао у својој соби. За владику Павла тада су почињале "слободне активности". Био је стално у покрету и у неком послу, који би сам смислио. Изнео би стару кожну торбицу са алатом и мајсторисао. Поправљао би браве, шарке, фасунге од сијалица, електричне прекидаче, фрижидере и шпорете, причвршћивао држаче олука и расклиматане ногаре од столова и столица... Џепним ножићем и маказама орезивао би руже, подсецао неплодне гранчице на воћу. "Виђан је у шетњи улицом и како се вози градским превозом, како с раног пролећа бере коприву уз зидине Калемегдана и како са занимањем загледа наслове нових књига у књижарама дуж Кнез Михаилове улице у Београду. Виђан је на улазу у зграду Скупштине, Владе, Председништва и Белог двора, са белом патријарашком паном на глави, а у ноћним сатима виђали су га и са сиротињом и бескућницима. И као епископ и као патријарх сам себи је шио, крпио, прао и чистио одећу и обућу. Много је радио, а мало се одмарао. Спавао је врло мало, три-четири сата по поноћи, на тврдој и неудобној постељи. Касно је легао а рано устајао на молитву и послушање. Сам себи је припремао храну од разног биља, поврћа и воћа. Одрекао се плате патријарха, а живео је од скромне пензије коју је делио са сиротима. Одбијао је сваку раскош и удобност. Патријаршијски двор био је његов манастир. Једне новогодишње ноћи, док је Београд блештао од празничних украса и расвете, док је небо горело од ватромета, а зидови града подрхтавали од гласне музике и песме, управник патријаршијског двора смотрио је патријарха Павла како уз прозор своје монашке келије, према уличном светлу, чита молитве и псалме." Сав је био саздан од смирења, обзира, трпљења и жртве. Како је веровао и говорио, тако је живео и радио. Две велике стварности пред којима је стајао као пред највећим светињама биле су - Бог и народ. Њима је пожртвовано служио целог живота. извор: Вечерње новости |