 Поводом празника светог великомученика и љекара Пантелејмона припремили смо избор неких историјских чињеница о пресјеку историје медицине и Црква. 1. Прву велику хришћанску болницу саградио је Свети Василије Велики у Кесарији 370. године. Црквени великодостојници и богати верници оснивали су прве болнице. Тако је архиепископ Василије (касније канонизован као свети Василије Велики) око 370. године основао пред градским зидинама у Цезареји (Кападокија) комплексе зграда за смештај путника и немоћника, с посебним одељењима за лечење болесника и смештај губаваца. Сличну болницу у Риму је, крајем IV вијека, основала покрштена патрицијка Фабиола. 2. Прототип манастирских болница постали су манастирска склоништа за осакаћене и болесне путнике Обичај пријема болесника у манастире био је записан у Уставу киновитских заједница који је саставио Свети Василије Велики. Овај Устав је задржао свој значај кроз вијекове православног монаштва. 3. Идеја о изолацији губаваца од друштва припада монасима У VI вијеку. када су се монаси Реда светог Лазара (у Италији) посветили бризи за губавце. 4. Прва склоништа за ментално болесне почела су да се појављују у хришћанским манастирима у Византији (IV вијек). 5. У Кијево-Печерској лаври постављена је болница која је била надалеко позната и у коју су долазили рањеници и болесници из цијеле Русије. За њих су уређене посебне просторије, у којима су дежурали монаси, његујући болесне. Манастирски љетописи („Кијево-печерски патерик“, XII вијек) извјештавају о неколико монаха подвижника који су се прославили својим лекарским умијећем. Међу њима - који су са Атоса дошли „дивни лекар“ Антоније (XI вијек), који је лично пазио на болеснике, дајући им свој исцјелитељски „напитак“; Преподобни Алипије и Агапит (умрли 1095) - најближи ученици преподобног Антонија. У патерику постоји прича о светом и блаженом Агапиту, бесплатном љекару: "Када би се ко од братије разболео, он би остављао своју келију – а у његовој келији не беше ништа што би се могло украсти -, долазио код болесног брата и служио му, придижући га и спуштајући, и и на својим рукама износећи, и даваше му од своје хране зеље које куваше, и тако оздрављаше болесник његовом молитвом. Ако би се код овога болест продужила, кад је Бог тако благоизволео, да умножи веру и молитву свога слуге, овај блажени Агапит остајаше неодступно код њега, непрестано се за њега молећи Богу, док Господ не би дао здравље болеснику ради његових молитава. И зато беше прозван лекар, пошто му Господ даде дар исцеливања. И чу се за њега у граду, да има у манастиру неки лекар, те многи болесници долажаше код њега и оздрављаху". 6. Монаси из фрањевачког реда и лично оснивач реда свети Фрањо Асишки (1181 (1182) - 1226) активно су се бавили бригом о губавцима. „И не само да је он сам вољно служио губавцима, већ је и пожелио да сва браћа из Реда, када путују по свијету или када прекину своје путовање, пазе на губавце за љубав Христову, која је ради нас желио да буде третиран као губавац “ 7. Прву српску болницу је основао Свети Сава у Хиландару, крајем 12. вијека. Свети Сава се сматра не само за нашег првог светитеља и просветитеља, оснивача СПЦ, већ и зачетника српске медицине. Манастир Хиландар и његова болница сматрају се најстаријом школом за стицање медицинских знања и вјештина. Болница је била смештена у једној соби са осам постеља, али је такође имала и посебан стационар за болеснике од разних заразних болести. Болница је била опскрбљена свиме што је било потребно: послугом, грејањем и храном за болеснике. Лекови су справљани од лековитих биљака сакупљаних у околини манастира, или гајених у манастирској башти од семена које је Сава донео са својих путовања по Блиском истоку.Из повеље деспотице Маре Бранковић, од 15. априла 1406.године, сазнајемо да се у болници манастира Хиландара смештају губавци.  9. По угледу на хиландарску болницу, у манастиру Студеници је 1208/1209. године Свети Сава оснивао прву болницу на територији основане српске државе Немањића, по византијским манастирским узорима.Те године Сава је по угледу на Хиландарски, написао Студенички типик по коме је уредио начин живота и организацију манастирских заједница, док је одредбама 40. Поглавља о болницама и болничарима донео правила устројства и рада свих манастирских болница. У Типику налазимо детаље о организацији болнице, о распореду лежаја за болеснике, раду особља, кућном реду, начину справљања лекова, поступању код масовног обољевања и друго. Оно што је веома важно јесте пропис Светог Саве за забрану надрилекарства. 10, Болница краља Милутина била је подигнута у Цариграду, у склопу Пантократоровог манастира. Краљ Милутин није био само оснивач ове болнице, већ је обезбедио и материјална средства за њено издржавање, као и издржавање лекара и болничара. Болница је поседовала 50 постеља, од којих је највећи број отпадао на гинеколошко одељење (12 постеља), затим на хируршко (10 постеља), а на остала одељења по 8 постеља. Лечење су у специјалистичким одељењима спроводила по два лекара (примаријуса) са помоћницима, а на одељењу за женске болести две лекарке и бабица. Висок углед манастира и солидно економско стање Милутинове болнице допринели су да, већ постојећа медицинска школа, подигнута почетком XV века буде подигнута на виши степен. 11.Поред обнављања и проширења болнице у Хиландару, цар Душан је подигао болницу и у својој задужбини, манастиру св. Арханђела код Призрена 1342. године. Она је служила само за лечење калуђера, док се у њој нису смела лечити изнемогла и лица оболела од трајних обољења. .12. У манастиру Милешеви постојала болница и у 17.вијеку. Са сигурношћу се може рећи да је Свети Сава заслужан за подизање милешевске болнице. Археолошким истраживањима до данас није пронађен објекат у коме се налазила болница, али се из писама монаха може лоцирати у северозападни део манастирског комплекса.
13. У манастиру Светог Ђорђа у селу Мажићи, смјештеном на лијевој обали Лима, недалеко од Прибоја археолошка истраживања у околини цркве открила су око 170 гробова што указује на постојање манастирске болнице. Према откривеном објекту, његовим димензијама, опреми, начину гријања и купања обољелих, као и о остацима болничке опреме манастир у Мажићима представља веома значајно откриће за материјалну и нематеријалну културу српског народа. Турски путописац Евлија Челебија, почетком 17. века, боравећи у овом манастиру забиљежио је своје утиске:„Спавао сам у манастиру у којем има 500 калуђера, у креветима са свиленом и брокатном постељином. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима и крстовима, а мирис мошуса, амброзије, алоја дрвета и тамјана опија човека". 14. Кирило-белозерски манастир (основан 1397) био је један од центара руске медицине. Овде је монах Кирил Белозерски (1337-1427) превео Галенове коментаре о Хипократовој збирци са грчког на руски - синтезу све древне медицине. Захваљујући њему, знање и искуство које су акумулирали њихови претходници постали су доступни руским љекарима. У манастиру је било неколико болница. Једна од њих се тренутно рестаурира и заштићен као државни споменик архитектуре. 15. Прву руску књигу о научној анатомији превео је монах манастира Чудов Епифаније Славинецки. Било је то скраћено дело Андреаса Везалијуса, Епитоме (објављено у Амстердаму 1642). Преводилачки рад почео је 1657. године. 16. Грегор Јохан Мендел је био аустријски свештеник, биолог, ботаничар и математичар који се сматра зачетником класичне генетике. Експерименте, захваљујући којима су откривени закони генетике, спровео је у малом жупном врту. 18. Болница Стефана Уроша III Немањића у манастиру Високи Дечани спадала је у ред наших већих болница, а непосредни повод за њено подизање може се сматрати седмогодишњи боравак Стефана Уроша III Немањића са својом породицом у заточеништву, у Пантократоровом манастиру у Цариграду, где му је и умрло једно дете. У болници су били смештени болесници који су боловали од епилепсије, болесници којима је лице било изједено и којима су прсти отпадали од чланака, они који су били савијени па услед тога нису били способни за рад и болесници који су патили од плућних болести. Болница је била подигнута за оболеле од неизлечивих болести. 19. Иван Петрович Павлов - први руски нобеловац (1904, награда за проучавање функција главних дигестивних жлезда), заправо је поново створио савремену физиологију варења Потиче из свештеничке породице. Завршио је Рјазанску богословску школу и Рјазањску богословију, којих се сећао са великом топлином.На последњој години богословије прочитао сам малу књигу "Рефлекси мозга" професора И.М. Сецхенов, који је цео свој живот окренуо наглавачке. Уписао је Правни факултет (богослови су имали ограничен избор универзитетских специјалности) и 17 дана након пријема прешао је на одсек природних наука Физичко -математичког факултета Универзитета у Санкт Петербургу. 20. „Есеји о гнојној хирургији“ (1934) - темељно дјело које нема аналога у свјетској медицинској литератури , „енциклопедија гнојне хирургије“, припада перу епископа - светог Луке Војно -Јасенецког Књига представља топографско -анатомски концепт хируршког лијечења гнојних болести. Упркос свештенству, аутор је добио Стаљинову награду Iстепена (1946). |