 Питање које смо добили од једног нашег читаоца данас је јако важно је за многе од нас. Шта бисмо могли рећи некоме ко се осећа усамљено и пати због тога? Ово питање упутили смо једном сабрату нашег свештенства, оцу Сергеју Нежборту, и замолили га да подели своје мисли. Ово није лако питање, јер је усамљеност различита за свакога. Наша осећања усамљености често су најјача када се растанемо од некога ко нам је важан, када изгубимо своје вољене или након много година неуспешног тражења сродне душе или супружника. Можда се осећамо усамљено када тражимо разумевање, али схватамо да нико не слуша. Усамљеност доживљавамо на различите начине, а општи или универзални савети често могу бити неважни или бескорисни. „Несрећни? Саберите се”, говори нам се. „Усамљени? Проведите време у друштву других. Пронађите себи занимање у којем ћете уживати и које ће вам одвратити пажњу. Будите заузети послом“, чујемо. Да ли то помаже? Не увек. Чак ће се и најбоља забава у једном тренутку завршити, пријатељи ће отићи, а нико не може да ради без одмора. Неизбежно ће доћи тренутак када ћемо бити сами. Током ових тренутака самоће, бол се враћа, чинећи нас неиспаваним, плачним и несрећним. ...настави да читаш
Неко је мудар рекао да ако не можемо да променимо своју ситуацију, можда ћемо успети са својим схватањем тога. - Као хришћани, своје животне догађаје не доживљавамо као случајности, већ као знаке Божјег промисла за нас. Божји план није да нас казни, Бог никога не кажњава. И није да нам наноси бол само да би нас натерао да страдамо. Он нас воли. Његова сврха је да нас води ка светлости и чистоти, да нам помогне да вреднујемо праве ствари и спознамо њихову вредност. Прекид пријатељства може довести до тога да дамо већу вредност људским односима. Како доживљавамо бол, могли бисмо научити да будемо саосећајнији према другима. Пропаст наших животних вредности и идеала често нас наводи на проналажење и преиспитивање и проналажење нових циљева у животу. Али како можемо веровати у то да нам бол може бити од користи? Да би могао да буде израз Божје љубави према нама? Дозволите да вам објасним пример из свог живота. Користим прашњав пут до куће. Једног дана је киша падала, а насред пута створила се огромна бара. Зауставио сам се испред ње питајући се да ли да возим даље и ако да, како да је заобиђем. Скренуо сам лево, а ауто ми се заглавио у дубоком блату. Нисам могао изаћи. Закаснио сам кући. Морао сам да узмем трактор да ме извуче и одвезе ауто у гаражу. Али док сам покушавао да изађем, оставио сам дубок пар трагова. Пут је пресушио, они постали су видљиви. Осталим возачима прокрчио сам траг и они су почели да га користе. Запео сам, сатима сам чекао расположен и аутомобилу ми је била потребна поправка, али уступио сам место другим људима. Нешто слично се може догодити и нама у нашем животу. Можда трпимо бол и тугу, али дајте другима пример истрајности и вере и надахните их. Показали бисмо хиљадама другима пут којим треба ићи. На тај начин би наша искуства постала врло значајна и спасоносна. Ево још једног примера, овог пута из недавног филма. Његов јунак је управо изгубио вољену жену. Толико је туговао да му је живот изгубио сваки смисао. Није видео крај својој патњи и одлучује да себи одузме живот. Ипак, он не може да спроведе своју одлуку. Породица иранских избеглица настанила се поред њега и сваки пут кад би покушао да то изврши, увек би неко био ту. Породица има много деце и у великим је тешкоћама. Почиње да помаже породици и на крају савладава своју усамљеност и враћа се у живот. Оба примера нас уче да је усамљеност - баш као и све друге наше туге - увек значајна и Бог ће нам на крају открити њено значење. Када се то догоди, упознајемо Бога, знамо Његову вољу и добијамо олакшање. Начин за решавање наших потешкоћа је тражење таквог сусрета. Са Богом се можемо чврсто супротставити било којој жалости. Како се тога можемо сетити кад смо најрањивији и најслабији? Господ је милостив и мудар. У свету који је створио, дан увек долазииза ноћ, а светли и сунчани дани увек долазе после пролазне кише и тмурног времена. Увек ће бити пролеће после сиве и хладне зиме. Можда смо данас усамљени, али увек се можемо радовати свежем пролећу, новом сунчаном дану и ведром небу. Господ је својом жртвом потврдио светост човека, постигнуту у пуноћи његовог живота у Богу. Усамљеност може бити корак ка нашој светости ако је доживљавамо као своју Богом дану прилику да му се обратимо у молитви и да обновимо наше јединство са Њим. Аутор: о. Сергеј Нежборт За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор смањи проширени текст
|