 Свети Григорије Богослов Пријатељство двојице највећих богослова Цркве, Василија Великог и Григорија Богослова, настало је под прилично необичним околностима. Њихово прво познанство догодило се у зидовима школе у Кесарији Кападокијској. Већ овдје је свети Григорије за свог будућег пријатеља примијетио да је „учење веће од година, а чврстина расположења већа од учења“. Потом су се њихови путеви на неко вријеме разишли: Василије је отишао да на школовање у Цариград, а Григорије је отишао у тадашње „пребивалиште наука“ - Атинску академију, коју је основао сам Платон 390. прије Христа. Али по доласку у древни град, свети Григорије је постао жртва чудног обреда који је пролазио сваки новопридошлица на академији. Оставио је детаљан опис тога. По доласку у Атину, ученик је живио у соби са својим пријатељем, рођаком или земљаком. Атинска студентска омладина имала је необичан обичај окупљања и прихватања придошлица у своје друштво, обичај који у својој основи има одређени степен сличности са нашим школским животом. Наиме, мноштво студената појурило је к њему и почело да га исмијава и „штипа“ како би, како пише свети Григорије, „скратило високоумље оних који долазе“. Истовремено, избор шала регулисан је на одређени начин: „Неке шале су смјеле, док су друге духовитије; ово је због грубости или образовања дошљака “. Након тога, обесхрабрени дошљак је изведен на трг и свечано одведен до локалног купалишта. Прилазећи јој, гомила ученика се зауставила и почела гласно да виче, избезумљено плеше, а онда су младићи развалили врата, што је на крају несрећног ученика бацило у ужас и гурнули га унутра. Након што је онај опрани напустио купку, поздравили су га као свог, „као њима равну особу ... и ово тренутно ослобађање од туге и престанак ових у целом обреду иницијације је нешто најпријатније“. Свети Григорије Богослов у „Надгробно слово Василију Великом“ „Због тога, чим се појави неки нови млади човјек, и падне (хотимично или не својом вољом) у шаке оних који на њега полажу право, код њих постоји један такав атички закон, по којем се са збиљом мијеша и шала. Новодошавши се на становање прима код неког његовог друга, или рођака, или земљака, или код некога ко се истиче у софистици и доноси добит учитељима, због чега му ови указују посебну пажњу, зато што за њих награду представља већ и то што добијају нове приврженике. Затим новајлија трпи увреде и смицалице од свих који то желе да раде. А тај је обичај, мислим, уведен код њих да би скратио високоумље оних који долазе и да би их од самог почетка привезали за своје руке. Шале једних бивају дрске, а других оштроумније, то се усклађује са грубошћу или образованошћу самог бруцоша. Такво понашање ономе који не зна за тај обичај се чини страшно чудним и немилосрдним, а ономе који унапријед зна шта га чека оно изгледа чак и забавно и снисходљиво, зато што оно што изгледа страшно углавном је само наизглед такво, а не и у стварности. Затим новајлију у свечаној поворци преко трга одводе у бању. И то иде овако: постројивши се у колону по двоје и на међусобном растојању иду испред младића до саме бање. А када јој приђу, почну страшно да урлају и да плешу као помахнитали; њихова вриска значи да не могу да иду даље и да морају да се зауставе, јер их бања не прима. А у исто вријеме, проваливши врата, и праском плашећи бруцоша, напокон му пуштају пролаз, да би му потом, кад овај изађе из бање, даровали слободу, као човјеку са њима равним и укљученим у њихово сабратство; то представља моментално ослобођење од свих увреда, прекраћивање тих смицалица представља најпријатнију ствар у читавом том обреду посвећења“. А ја сам свога великог Василија не само сам примио са уважавањем, зато што сам у њему прозрео чврстину карактера и зрелост у разумијевању, него сам на то да се на исти такав начин понашају према њему убиједио и друге младиће који још нису имали прилику да га упознају, мада су га многи уважавали на основу онога што су о њему раније слушали. Он је скоро једини новајлија који је избјегао општи закон за дочек бруцоша, и удостојен је највиших почасти, које у принципу нису намијењене новопридошлима. И то је био почетак наше дружбе. Одатле прва искра нашег савеза. Тако смо ми ранили љубављу један другога.  Свети Василији Велики Василије Велики Када је свети Григорије сазнао за скори долазак на академију свог старог познаника (будућег Василија Великог), наговорио је своје колеге студенте да не врше ову чудну церемонију над њим. Тако је Василије постао готово једини студент у историји академије, коме је прошла ова „горка чаша“ иницијације. „А ово је“, написао је свети Григорије, „био почетак нашег пријатељства“, које је трајало читав наш живот. Свети Василије Велики је током својих шест година боравка на Академији постигао одличне резултате у бројним дисциплинама: реторика, граматика, метрика, филозофија, астрономија, геометрија, аритметика. Такође, је студирао медицину, мада то није било дио општег образовног програма. Након тога, наслеђе двојице светаца пријатеља - Василија Великог и Григорија Богослова, имало је огроман утицај на бројне истакнуте теологе и философе. Свети Григорије о Светом Василију Великом „У Атини сам тражио красноречивост, каже Григорије – а пронашао сам срећу, јер сам сусрео Василија. Личио сам на Саула који је, тражећи магаре, пронашао себи царство. Случајни проналазак показао се узвишенији од главног циља“. Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/аутор: Тихон Сисојев / извор: фома.ру КАКО МОЖЕМО ПОСТАТИ МАЛО СЛИЧНИЈИ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ? 14. јануара православна црква слави празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог.
Наравно, упада у очи размјера личности светог Василија Великог: Епископ једне од највећих епархија Византијског царства - Кападокије, у којој је током светитељског епископовања било на десетине епископа; тумач Светог Писма, аутор Божанствене литургије, аутор разних духовних дјела која су постала бисери у ризници патристичке мисли; аутор многих канона и монашких правила, и на крају, човјек који је, можда први пут у историји, покушао да уведе бројне бесплатне болнице у својој Кападокији, што, наравно, свједочи о његовом милосрдном срцу. Поред тога, изнутра је свети Василије Велики био бесребреник, велики молитвеник и борац за чистоту православља. Тешко је замислити како се уопште можемо приближити његовом духовном нивоу. Али ипак, морамо приступити уз Божју помоћ. Име Василије је са грчког преведено као „цар, царски“: тако су у хеленском свету називали цареве и владаре. Али сви ми - православни хришћани - позвани смо на духовно царство. Подсјетимо се новозаветног стиха: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Петр 2, 9). Односно, Господ је својим оваплоћењем у људску природу, Својим Искупитељским подвигом, обдарио нас моћним духовним силама, отворио врата нашим срцима и душама, да би се ту, као у свети путир, обилно излили благодатни дарови Духа Светога. И све што нас спречава да примимо ове дарове благодати смо ми сами. Човјек се у себи окреће од Господа и чини се да тако копа јарак, градећи брану у свом срцу, покушавајући на тај начин да омета ток реке благодати Светог Духа. Али ако човек, попут серафима, попут Светог Василија Великог и других светитеља, пламтећи љубављу према Господу, тражи састанак са Њим, ако је његова душа отворена за сусрет с Богом, онда ће се Господ сигурно настанити у његовом срцу и ту себи направити храм. И таква особа, попут светог Василија Великог, постаће проводник Божанске благодати, која ће се кроз њега великодушно излити у свијет. Не нужно у облику који је имао Свети Василије. Сваки људски пут је другачији. Али нужно великодушно, блажено и спасоносно. Наша ствар је, како је рекао свети Јован Крститељ, да исправимо кривине, спустимо планине, подигнемо долине. И да стазе ка Господу постану праве без варке, али са срцем пуним љубави, жељни да пронађу Бога и сједине се с Њим, као што је то било у животу светог Василија Великог. Оче Василије, моли Бога за нас! Превео и прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /аутор: Свештеник Андреј Чиженко /извор: правлајф.орг |