 Историја и значење катапетазме (олтарске завјесе) Готово сваки храм има завјесу која одваја централни брод од олтара. Историјски се таква завјеса појавила још раније од стварне олтарске преграде, која је много касније еволуирала у иконостас. Какво је поријекло црквене завјесе? Какву улогу она игра у богослужењу и које је њено значење? Застор у Шатору Црквена завјеса (грчки καταπετασμα) постојала је много прије појаве хришћанства и први пут је описана у Старом завјету. Одиграла је веома важну улогу у старозавјетном богослужењу - наиме, одвајала је Светињу над Светињама у "Шатору од састанка" (а касније и у Соломоновом храму), гдје је чак и првосвештеник имао приступ само једном годишње, од светишта које је чинило главни дио Шатора гдје се заправо одвијала божанска служба. Упутства за израду и материјале за завјесу дао је сам Бог, који је заповиједио Мојсију да створи "Шатор од састанка" по обрасцу који је пророк видио на планини током Божанског откривења:"И гледај, те начини све ово по слици која ти је показана на гори" (2 Мојс 25, 40). Завјеса "Шатора од састанка" била је направљена од плаве, љубичасте и гримизне вуне, као и од финог тканог платна. Према јеврејском историчару Јосифу Флавију, такав састав завјесе представљао је кореспонденцију са четири елемента свијета (Јосиф Флавије, Јуд. Старине 3. 7. 7). Херувими на завјеси, такође, су били везени по директној Божјој заповијести, што симболизује дозвољеност религиозних слика повезаних са поштовањем правог Бога.  Дебљина олтарског зида у Другом храму била је приближно један лакат, што је резултовало вјешањем двије завјесе, по једне са сваке стране преграде. „Велика врата“, тј. Капија која одваја храм од припрате, такође је била украшена завјесом од истог материјала као и катапетазма. Али умјесто херувима, била је украшена звијездама. Такав вез назван је вавилонски (Јосиф Флавије, Старине 14. 7.1). Као што видите, стари Јевреји су могли да позајмљују неке украсне мотиве од сусједних народа. Спољна завјеса се обично подизала за велике празнике како би људи могли да размишљају о томе шта се догађа у светилишту. Према Јеванђељима, у самом тренутку Христове смрти, олтарска завјеса била је поцијепана на пола, откривајући Светињу над Светињама, која има веома важно симболично значење, детаљно описано у Посланици Јеврејима. Бројне химне православних богослужења посвећене су овој јеванђеоској епизоди. Постоји разлог да се вјерује да је завјеса поцијепана на Васкрс направљена рукама Дјеве Марије, која је за ово дјело изабрана заједно са другим дјевојкама (Протојеванђеље Јаковљево, 9). Завјеса у хришћанском богослужењу У разним источним традицијама завјеса се појавила најкасније у 6. вијеку, док су разне молитве катапетазме постојале у разним источним обредима. Временом се увођење праксе одвајања наоса храма од олтара приписивало светом Василију Великом. Нека издања његове хагиографије укључују епизоду у којој светитељ усмјерава качење катапетазме како би спријечио ометање вјерске службе, након што је примијети једног од својих ђакона како зури у жену која стоји међу лаицима. Па ипак, нема доказа који указују на завјесу која се користила у Цариграду прије десетог вијека. Богослужење у Светој Софији није подразумијевало олтарску завјесу дајући људима прилику да директно свједоче о лепоти олтара. Међутим, постоји препознатљив тип завјесе која се користила у Светој Софији. Данас се то може срести само на Атосу и ријетко у другим црквама. Говоримо о завјесама на циборијуму, јединственој надстрешници подигнутој над олтарским столом и наслоњеној на четири стуба. Такав циборијум се може примијетити и у најстаријим храмовима хришћанског Запада, гдје катапетазма уопште није заживјела. Циборијум је обично имао три или четири завјесе, које су покривале часну трпезу у одређено вријеме током службе, док је олтарски простор остао отворен. Постоји претпоставка да су се циборијум и олтарске завјесе појавили и развијали независно једни од других почевши од 4. вијека. (Георгије С. Добронравов). Велови се обично симболично тумаче као Спаситељев покров (Теодор Андид. Коментар. Литург.), Што указује на литургијски покров Христа који је такође еволуирао из катапетазме. Свети Симеон Солунски је објаснио да црквена завјеса симболизује завјесу Небеског шатора, „гдје су лица светих анђела и светаца који су отишли Богу“ (Сим. Солунски "О храму"). Руски ходочасник Свети Антоније Новгородски († 1232), који је једном посјетио Цариград, описује завјесе циборијума у Светој Софији, што нам показује да се пракса још увијек користи у 13. вијеку. Међутим, у Русији су циборијуми постављани само у градским храмовима и на крају су уступиле мјесто катапетазми, како се иконостас временом развијао.  У савременој пракси Руске цркве, завјеса прекрива олтар ван времена службе, осим током периода Светле недјеље. Важна богослужења дневног круга, као што су Јутрење и Вечерња, праћени су отварањем завјеса, док се Часови служе са навученом завјесом. Литургија има своју сложену шему затварања и отварања катапетазме засновану на вези између њених саставних дијелова и симболике живота Спаситеља.
Завјеса је створена да нас навикне на побожни став према Светињи Православне Цркве - Тајни Олтара: „која је била сакривена од постања свијета и нараштаја, а сад се јави светима његовијем “ (Кол 1, 26). Аутор: Јован Нићипорук/ превод: Вјеронаука.нет / |