 „Зашто православни хришћани игноришу Светог Валентина и не славе његов дан? Да ли су против љубави?
У ствари, православни не игноришу Светог Валентина, већ, напротив, молитвено и с поштовањем поштују његов помен. И то не једном, већ неколико пута годишње. Ствар је у томе што слика Светог Валентина, укоријењена у масовној свијести, нема никакве везе са историјском стварношћу. Према распрострањеном мишљењу, Валентин је живио у другој половини III вијека у Риму, био је војни љекар и свештеник. Није се повиновао указу цара Клаудија, који је војницима забрањивао брак, те је тајно вјенчавао заљубљене парове и због тога је погубљен. Касније је настао празник у знак сјећања на његову племениту службу. Прича је свакако лијепа. Али шта се заиста догодило? За вријеме владавине царева Клаудија II (268–270) и Аурелијана (270–275) у Римском царству, чак два Валентина су страдала и умрла за Христа. Један од њих је био свештеник у Риму, посјечен је 269. године, други је био епископ у граду Интерамни, умро је четири године касније. Постојао је и трећи мученик Валентин, али о њему практично нема података. Оно што се зна је да је страдао отприлике у исто вријеме у Картагини. Нико од њих није имао везе са служењем војног рока и није ноћу вјенчавао заљубљене. А чак и да су хтјели, то нису могли, јер у то вријеме није постојао посебан обред вјенчања. Хришћани су се вјенчавали по грађанским законима Римског царства. Што се тиче црквене стране, млади су једноставно објавили своју намјеру пред члановима заједнице, добијали благослов епископа и запечатили своју намјеру заједничким учешћем у Евхаристији. Коначно, цар Октавијан Август је у I вијеку забранио легионарима да се вјенчавају током читаве војне службе. Касније, 197. године, римски владар Септимије Север укинуо је ову забрану. Надолазећи цареви су периодично обнављали декрет Августа, али немамо поузданих доказа о обнављању забране брака под Клаудијем. У западној традицији, Дан заљубљених се славио 14. фебруара. Немамо тачне податке о томе када се тачно овај дан појавио. Постоји претпоставка, која нема поузданих доказа, да је општецрквено величање оба мученика извршио папа Геласије I (492–496). Овај папа је познат и по томе што је у Риму постигао забрану такозваних Луперкалија – прослава у част паганског бога плодности Луперка, које су се одржавале средином фебруара и, упркос христијанизацији царства, наставиле да буду популарне. Луперкалија је била повезана са масовном јавном голотињом и била је праћена изопаченим поступцима. Ако је Светог Валентина истински прославио овај папа, онда се може претпоставити да је дан њиховог помена, који се временски преклапао са популарним паганским култом плодности, временом у популарној култури преточен у празник свих заљубљених, а оба Валентина спојена у једну колективну слику која нема ништа заједничко са њиховим прототиповима. Да поновимо, горе наведено није ништа друго до претпоставка, апсолутно хипотетичка. Скоро цио миленијум нисмо нашли никакву везу између Дана заљубљених и теме љубави и заљубљивања. Ова веза је први пут забиљежена крајем 14. вијека у пјесми Џефрија Чосера „Договор птица“ (енгл. Parlement of Foules). У овој поеми говори се о птицама које се окупљају у рано прољеће на Дан Светог Валентина, да траже партнере/ке. Могуће је да раније установљен дан помена светих мученика једноставно био у корелацији са популарним запажањима о понашању птица, које уочи прољећа почињу да организују игре парења, и тако се постепено претворио у Дан заљубљених, а прича мученика у легенду о свештенику, који је приређивао тајне вјенчања. Вриједи напоменути да се тренутно у католичком богослужбеном календару 14. фебруара не појављује ниједан Свети Валентин. Умјесто тога, на данашњи дан католичка црква се сјећа светих равноапостолних Ћирила и Методија. Дакле, данас је фебруарски „Дан заљубљених“ искључиво секуларни празник, који нема толико хришћанску колико моћну комерцијалну основу. Православна црква обиљежава помен Валентина Римског 19. јула, а светог свештеномученика Валентина* (Интерамски) 12. августа (30. јула по старом) , али се овај светитељ у православној цркви не прославља као заштитник заљубљених. У њиховом поштовању, тема љубави, такође, заузима централно мјесто. Не љубав, која је сама по себи дивно осјећање, пролазна, већ права, хришћанска, пожртвована љубав заснована на вјери, која испуњава читав живот човјека, изражава се у његовим дјелима и поступцима и траје вјечно. Примјер овакве љубави дао нам је сам Господ Исус Христос, који се из љубави према људима оваплотио на земљи, пострадао и разапет на Крсту, искупивши гријехе цијелог човјечанства. Исту љубав према Богу и ближњима оличили су у свом животу и свети мученици по имену Валентин, који су за то прихватили страдање и смрт. Да бисте се придружили овој љубави, не морате чекати неки строго одређен календарски датум. Ово се може урадити у било ком тренутку. Љубав коју је показао Христос, а послије њега и хиљаде хришћанских светитеља, није толико осјећање колико подвиг, који захтијева труд. Најједноставнији и уједно најтежи начин да се то научи је породица, која се назива и школа љубави. Да, најчешће почиње љубављу, спајајући два дотадашња странца једно са другим, који у браку, по ријечи Господњој, постају једно тијело (Мк 10,8 ). Али, овдје је главна ствар, да не мијешамо заљубљеност и љубав. Заљубљеност је попут налета вјетра који невјероватном снагом подиже једну душу и јури је у другу, помаже човјеку да ступи у блиску везу, али која прије или касније спласне. У овом тренутку важно је не одустати, не тежити да вјештачки надувавамо осјећања, емоције карактеристичне за период заљубљивања, већ заједно са својом другом половином развијати таленат љубави, овај благодатни дар Бога који свако од нас има, да служи другом човјеку, прихвати његово достојанство и недостатке, препозна то и жртвује се за то. И сјетимо се да је Господ близу, да Онај који је у Себи показао примјер љубави према људима, може, видећи наш труд, испунити наша срца оном истинском љубављу која никада не престаје (види 1 Кор 13, 8). Извор: фоа.ру/ превео и прилагодио вјеронаука.нет *Из Охридског пролога владике Николаја Велимировића: Свештеномученик Валентин. Био епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог филозофа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. године и посташе грађани царства небеског (напомена овај дио текста је преузет са Википедије) |