 4. децембра православни хришћани прослављају Увођење у храм Пресвете Богородице . Гдје је ушла Пресвета Богородица? Каква је историја овог храма? Шта је богословски смисао овог празника? Соломонов храм Када говоримо о Ваведењу у храм Пресвете Богородице, под самим храмом у који је она ушла мислимо на његову другу, реконструисану верзију. Први Соломонов храм појављује се у 10. вијеку прије нове ере, у вријеме када је Израиљ достигао врхунац своје политичке и економске славе. Познато је да је све што је потребно за ову грандиозну градњу припремио Соломонов отац, цар Давид, али га је саградио његов син. Зашто? Према Старом завјету, Давид је учествовао у многим крвавим ратовима, па му Господ није дозволио да испуни тако важну духовну мисију. Индиректни докази које сада имамо указују на то да је први храм био величанствена грађевина. Не зна се тачно како је изгледала, али већина савремених истраживача сматра да је ова грађевина била типична за оне храмове који су већ постојали на територији тадашњег и садашњег Либана. Према Библији, управо су у овом крају ангажовани занатлије да граде. Сада постоје реконструкције предвиђеног изгледа и, по свему судећи, зграда је била значајна по величини и површини. Храм се налазио на највишој тачки града - на такозваној Храмовној гори. Овај храм је постао посебно мјесто јединства цијелог израиљског народа, свих 12 племена (кољена) Израиљских. То је постало мјесто гдје је било могуће, како бисмо сада рекли, саборно принијети жртву Богу. Које су биле главне духовне доминанте око којих је изграђен цио храмски комплекс? Централно мјесто храма у сакралномм смислу била је Светиња над светињама, гдје се налазила Скинија, она са којом су Јевреји путовали пустињом четрдесет година након бјекства из Египта. У овој скинији (грчки - шатор) биле су плоче (камене плоче) Завјета са десет заповијести, које је Господ дао Мојсију на гори Синај. Библија указује да је у посебним тренуцима у историји јеврејског народа, Слава Божија тајанствено обитавала над скинијом, која се јављала у виду облака – симбола посебног присуства Господњег. И управо је ова скинија тада пренесена у изграђени Соломонов храм. Само је првосвештеник имао право да уђе у Светињу над светињама – једном годишње, на празник Јом Кипур (један од најважнијих у години: на овај дан сви Јевреји поштују посебно строги пост и моле се за опроштај) својих гријехова). Била је то просторија у кубичној форми (10x10x10 метара) без прозора и без свјетла. На овом мјесту се Господ јавио првосвештенику да изрази своју вољу израиљском народу.  Сама Скинија стајала је изнад места гдје је лежао крајеугаони камен темељац - према предању, од којег је Господ започео стварање свијета. Тренутно се ту налази Купола над стијеном, једна од савремених светиња ислама. Поред Светиње над светињама налазила се највећа храмска просторија - сала (Хејхал). На овом мјесту, гдје су се обављале главне храмске службе, налазио се олтар на коме су паљени тамјани, трпезе са приносима и Мојсијева златна менора (седмокраки свијећњак). Иза овог централног и најважнијег мjеста почиње Трем или двориште (Улам) – у источном дijелу храма, које је симболично раздвајало свето од профаног, односно свето од световног. Ту се народ окупљао и ту су приношене, по ондашњем обичају, изабране животиње на жртву. Након предворја почиње спољашње двориште и низ помоћних просторија , опремљених за различите потребе храма. Историја другог храма Соломонов храм је уништио Навуходоносор 586. године. Јеврејски народ је протјеран из своје родне земље. Десет одсто становништва је насилно депортовано у Нововавилонско царствоо. И тако, када се указала прилика да се изгради други храм, он је наводно био упола мањи од оног који је саградио Соломон. Али ипак, у њему су сачуване све главне сакракне доминанте, које су горе поменуте.  Изградња другог храма почела је одмах по повратку Јевреја из вавилонског ропства (од 598. до 539. године прије Христа). С тим у вези, Библија садржи дирљив показатељ да су људи, почевши да граде други храм, плакали јер су видјели рушевине старог. Без сумње, повратак народа из дугог вавилонског ропства сви Јевреји су доживљавали као празник, али са сузама у очима. Други храм је коначно изграђен 516. године прије Христа.
У II веку прије нове ере, након пропасти чувеног царства Александра Великог, Јудеја је припадала династији Селеукида (њен оснивач је био Селеук I Никатор, један од заповједника великог освајача). Представници ове династије имали су различите ставове према јеврејској вјери. Неки цареви су помогли храму дајући значајне донације, а неки су се према њој односили с презиром. Тако је, на примјер, 167. прије Христа цар Антиох IV Eпифан (215–164), водећи сумануту политику оштре хеленизације Јудеје, насилно поставио статуу Зевса Олимпијског у Светињу над светињама јерусалимског храма. Одмах је избио устанак који је довео до читавог низа војних сукоба (Макавејска побуна). Као резултат тога, Израиљ је повратио своју независност, али је храм неколико пута озбиљно оштећен током ових ратова. Онда већ 60-их година. прије нове ере, када су Јерусалим заузеле римске трупе предвођене Помпејем (106-48. п. н. е.), храм је поново претрпио озбиљна оштећења и тако је до 20. прије Христа здање било у жалосном стању. Тада је цар Ирод I Велики (иоко 74–4. пјре Христа), који је себе замишљао као новог Соломона, спроводио амбициозан пројекат за радикалну реконструкцију другог храма. Поставио је себи задатак да га врати у свом некадашњем сјају и величини. Постоји једно древно дјело Јосифа Флавија, које је одражавало историју овог реструктурисања. Тако, посебно, он пише да је Ирод, да би испоручио сав материјал потребан за градњу, наредио да се унапијред припреме хиљаде кола за транспорт камена, који је копао недалеко од Јерусалима - у Јудејској пустињи. Био је то занимљив бијели камен, од којег је, иначе, сазидан цео данашњи Јерусалим. Израђен је централни план реконструкције, по коме су и почели радови. Храм се заиста показао колосалним по величини. Јосиф Флавије је примијетио да је на неким зидовима било страшно стајати - почела је вртоглавица. Али након реконструкције, Иродов храм је обављао не само функцију главног светог мјеста у граду. Постао је важно утврђење - око њега су подигнути огромни зидови. Сада познати Западни зид само је дио једног од западних зидина некадашње тврђаве. Занимљиво је да се послије реконструкције у храму појављује такозвани Соломонов трем, који се помиње и у Новом завјету. То је било посебно одређено мјесто гдје су се људи састајали да би слушали тумачење Светог писма. Ту су касније проповиједали апостоли, а прије њих – сам Христос. Овај импозантни храмски комплекс уништен је 70. године нове ере од стране римског војсковође Тита, након што је у провинцији избио велики устанак. О овим догађајима поново можемо сазнати из књиге Јосифа Флавија „Јеврејски ратови“. Храмски комплекс је био тако добро утврђен да Римљани, проваливши у град, нису могли да заузму храм неколико мјесеци. Али на крају операције, све што се налазило у храму - благо, златне посуде које су коришћене за разне ритуале укључујући и златни седмокраки је свијећњак однесено је у престоницу царства. И до данас, у Риму, недалеко од Колосеума, постоји Титов славолук. На њему су приказани заробљени Јевреји, којих је, према Флавију, било око сто хиљада. Од тада је жртвовање, најважнија верска пракса у јудаизму, престало. Тренутно се на Брду храма налазе два светилишта ислама: џамија Ал-Акса и Купола над стијеном, која се погрешно назива Омарова џамија. Овај величанствени златни шатор подигли су византијски мајстори на захтјев муслимана.Тако је након разарања Јерусалима Јерусалим био у пустоши све до доласка царице Јелене (250–328), мајке цара Константина Великог, у овај град 326. године. Овде је пронашла крст, на којем је Господ Исус Христос разапет, и друге светиње повезане са страдањем и васкрсењем Спаситеља. Осим тога, према предању, на самом мјесту порушеног храма, где је Богородица васпитана, Света Јелена је наредила да се подигне базилика у част Ваведења Пресвете Богородице. Увођење у храм Пресвете Богородице: шта се догодило? За овај догађај знамо из апокрифног списа – „Протојеванђеље Јаковљево" које је написано у другој половини 2. вијека. Овај спис описује многе чињенице из живота Богородице, које су изостављене из четири канонска јеванђеља. Конкретно, из овог списа сазнајемо да су родитељи Пресвете Богородице били Јоаким и Ана. Указује се да су дуго времена били без дјеце и да су у вријеме рођења јединог дјетета већ били у старости. Мора се рећи да се у старозавјетном Израиљу рођење новог човјека доживљавало посебно радосно. Ово није била само чисто породична прослава. Такав догађај се доживљавао као испуњење Божије заповијести „рађајте се и множите се“. Односно, рођење дјетета није била само свакодневна, људска, већ и вјерска радост. Али одсуство дјеце је доживљавано као тешко проклетство. Зашто? Вјеровало се да ће Месија, када по други пут дође на земљу да суди људима, обновити цијели род по посљедњим насљедницима. У случају њиховог одсуства, односно у случају бездетности родитеља, Господ ће, такорећи, избрисати цио род из Књиге живота (према старозавјетном предању, човјеку укљученом у ову симболичку књигу је обећан живот (Ис 4,3), а заборав је једнак смрти (Изл 32, 22).Такође, свака породица се надала да ће се у њиховом потомству родити Спаситељ, а бездетност је лишила људе ове наде. Зато су врло често родитељи, добивши такво дијете у поодмаклим годинама, посвећивали га Богу, дајући га на васпитање у храму. Јоаким и Ана су учинили исто. У том периоду у храму је одгајано много дјечака и дјевојчица. Два су разлога за ово. Први је сакрални, друг је практични. Родитељи су, посвећујући своје дијете Богу, на овај начин изразили своју захвалност Творцу, а активно обновљеној цркви била је потребна помоћ и одраслих и дјеце. На примјер, Богородица је учествовала у стварању завјесе за Светињу над светињама, која је касније, приликом смрти Спаситеља на Крсту, била поцијепана на два дијела (Мт 27, 51). Овдје је важно разумјети да је сам храм био читав систем различитих здања и помоћних зфарад са својом унутрашњом инфраструктуром. Више је личио на савремени манастир него на цркву. Постоји једна занимљива епизода у „Протојеванђељу Јаковљевом”: када је Богородица имала двије године, Јоаким је већ хтио да је преда у храм, али је Ана тражила да је остави још годину дана како би боље запамтила дијете. Годину дана касније, Богородица је у пратњи осталих ђака храма са свијећама у рукама ушла у храм након што су завршене прве фазе реконструкције. Најваероватније је ушло са источне стране, такозване Златне капије. Попела се на 12 степеница, које су симболизовали 12 израиљских племена. А онда се догодило нешто необично. Првосвештеник је по посебном пророчком надахнућу увео Богородицу у Светињу над светињама. И када је ушла на ово најважније мјесто, свето за цио јеврејски народ, видјела је Славу Божију, управо онај облак о коме смо већ говорили. И дјевојчица од радости почела да игра и скаче. Зашто толико истичемо овај догађај? Храм за јеврејски народ био је мјесто посебног присуства Бога. А када у њу уђе Богородица, испоставља се да на тај начин долази до симболичког сусрета не само Старог и Новог завјета. Старозавјетни храм укључује нови храм – саму Пресвету Богородицу. Није за џабе касније хришћанско богословље Богородицу назвало Новом Скинијом Завјета. Уосталом, и она је испуњена Славом Божијом и сагледава самога Бога у себи. Она је Његов нови, живи храм. Превод: вјеронаука.нет /На сва ова питања одговарио свештеник Тимоти Китнис, историчар и руководилац Ходочасничког центра Апостола Томе у Европи. |