 Митрополит Антоније (Паканич) размишља о овој теми.
На несрећу, морамо признати да многи људи дан сјећања на апостола Андреја Првозваног повезују са гатањем. У погледу размјера распрострањености, ово је постало злосрећна „народна традиција“. Гатање и врачање никако не могу бити компатибилни са православном вјером. Чак и у Старом завјету Бог преко пророка Јеремије осуђује врачање: „Не слушајте дакле пророка својих ни врача својих ни сањача својих ни гатара својих ни бајача својих, који вам говоре и веле: нећете служити цару Вавилонском. Јер вам они лаж пророкују, како бих вас далеко одвео из земље ваше и изагнао вас да изгинете“ (Јер 27, 9-10). Савремено друштво је веома подложно утицају различитих окултних пракси које покушавају да синтетизују одредбе хришћанске вјере са другим религијама, увјеравајући друштво да нема ништа лоше у чињеници да ће, поштујући Истинитог Бога, човјек с времена на вријеме прибјећи гатарама, видовњацима и врачарима. Апостол Павле, између осталих смртних гријехова, такође, наводи гријех идолопоклонства и магије: „А позната су дјела тјелесна, која су прељубочинство, курварство, нечистота, бесрамност. Идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, саблазни, јереси, Зависти, убиства, пијанства, ждерања, и остала овакова за која вам напријед казујем као што и казах напријед, да они који такова чине неће наслиједити царства Божијега “(Гал 5, 19-21). Вјероватно најчешћи разлог да се човјек обрати гатарама су дугогодишњи духовни проблеми стечени грешним животом. Разлоге човјек не види у себи, већ у било којим спољним околностима: сујевјерју, магији или клетви предака. Такви људи више вјерују својој баки него Богу и заборављају на најважнији лијек за све менталне болести – Свету тајну причешћа. Али вриједи се сјетити прилично строгог односа према оним хришћанима који су прекршили забрану прорицања судбине у Древној цркви. Канон 83. Светог Василија Великог прописује да би они који су се обратили мађионичарима или другим гатарама, требало да буду подвргнути „правилу шест година покајања“, то јест да буду екскомуницирани од Светог Причешћа на шест година. Према народном вјеровању, на дан сјећања на апостола Андреја Првозваног, дјевојке гатају о свом будућем супружнику. Жеља да знамо своју судбину „унапријед“ граничи се са неповјерењем у Бога. Умјесто молитве за срећан брак и љубазног супружника, преферира се „безазлен“ магијски чин. Сфера услуга медијума је врло широка: од могућности да добијете одговоре на своја питања па све до урока предмета жеље. И мало људи мисли и тешко да зна да било која демонска интервенција, неизбјежно ће довести до врло тужних животних посљедица, када ће, не више сам човјек, него непријатељ људског рода одлучивати о његовој судбини. Невоља је у томе што човјек практично не може да се одупре демонском дјеловању: дозволио је то, намјерно је изабрао, исцрпљен од патње и несреће. У међувремену, пут до личне среће увијек је отворен - свако има прилику да у помоћ позове Свемогућег и Милостивог Бога и, уздајући се у Њега, сигурно ће добити све оне погодности које су у одређеном тренутку потребне у количини довољној за спасење како не би нашкодило души. Митрополит Антоније (Паканич), администратор Украјинске православне цркве / Вјеронаука.нет |