 Питање једног вјерника:
Здраво! Читав живот ме мучи питање: „Да ли вриједи помагати другима?“ Чинило би се, наравно. Помозите свима - и вратиће се добрим. Само, у животу је све другачије. У младости сам била љубазна и отворена особа - трудила сам се да помогнем свима. И сви су ме користили. У тешким тренуцима тражила сам и помоћ и подршку, али њих није било. Једном сам питала мајку: „Зашто ми брат и његова породица не помажу, како сам им толико пута помогла?“ И чула сам у одговору: „Не буди смијешна“. Шта је ту смијешно? На крају сам се само затворила. Много година нисам комуницирала са рођацима, чак и када ми је, непосредно прије мајчине смрти, била потребна помоћ и обратила сам им се, они су то одбили под разним изговорима. Али, већ сам у пензионерским годинама и осјећам се усамљено. Желим да поправим ово. Али, сјећајући се своје младости, веома се бојим да „нагазим на исте грабље“. Галина На питање одговара протојереј Игор Томин, настојатељ цркве Светог блаженог кнеза Александра Невског: "Драга Галина, твоја жеља је природна. Помагати другима значи бити хришћанин и покушати се приближити Богу. Овај добар порив не може се довести у питање, иако увијек постоји ризик од разочарања. Разлог је наша оштећена људска природа. Али, о свему по реду. Господ је створио човјека за радост - да би пребивао у Божјој љубави, доброти и милости. То је оно што нам природно долази. Али, гријех је дошао на свијет и све преокренуо: зло је постало саставни дио нашег живота. А зло је одсуство добра. Од тада су човјеку лакша зла дјела, а врлина дјелује као огроман терет. Па ипак, морамо да се сјетимо да ми сами, бирајући између добра и зла, бирамо, а тај избор је најчешће рационалистички и по правилу у корист гријеха. А, онда се, на наше несавршености, намеће добар импулс за помоћ. Почињемо да размишљамо: пошто сам учинио добро дјело (које је можда добро само у нашим очима), онда би људи око мене требало да ми одговоре на исти начин. Да, заиста, Свето Писмо каже:" Како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако и што посијеш то ћеш пожњети". Али, то уопште не значи да међу људима треба успоставити тржишне односе ради размјене добрих дјела. Чинити добро требало би да буде природно као и јести и пити. Не би то требало схватити као херојство. Али, данас је дошло вријеме за милост, која се не мјери снагом љубави према људима, већ степеном спремности да жртвујем своју удобност: „Помоћи ћу, али само онолико колико ми буде згодно. А ти, комшија, са почастима прихвати моје добро, иначе више нећу помагати “. Али, ако се „напрежете“ да бисте заузврат добили нешто од Бога, себе или других, то се претвара у рутински посао у којем не долази у обзир тежња ка спасењу. Ријеч Божја је несумњива: заиста оно што посијете пожњећете. Али, није чињеница да ће вам се добро вратити од особе којој сте учинили ово добро дјело. Често, једноставно не примјећујемо добро које се дешава због нас: дали су нам мјесто у метроу, поздравили су нас, насмијали су нам се, љубазно смо били услужени - све то узимамо здраво за готово. Навикли смо да високо цијенимо своја добра дјела и потцјењујемо дјела других. Просјаку смо дали сто рубаља и очекујемо да нам Бог отвори рачун у банци. Али, наша добра дјела треба да нас промијене, врате у природно рајско стање. О томе треба да размишљамо, а не о ономе што нам други нису дали. „Комшија ми није помогао, али требало је“ - овај лажни став је веома популаран. И нико нам ништа није дужан. Ако вам је потребна конкретна помоћ, направите листу, објавите оглас на мрежи и питајте: „Ко може да помогне?“ Сигуран сам да ће се љубазни људи одазвати вашем позиву. Али, немојте чекати да људи сами схвате вашу потребу. Па како је исправно, с којим мислима помоћи комшији? Псалмопојац Давид је то добро рекао: "Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу, због милости Твоје и истине Твоје" (Пс 113, 9). То значи: усмјери своја сва добра ка Богу. Човјек, који искрено помаже људима, не може бити „искоришћен“. Он нема контрадикције између стварних осјећања, намјера и манифестација ових осјећања, односно дјела у односу на другог човјека. Ако ви будете искрено помагали, спољне околности, какве год оне биле, неће бити застрашујуће. То се не може рећи за некога ко замишља нешто о себи и почиње да чини „добро“ из сујете и поноса. Таштина није само дивљење себи пред огледалом. То је кад стојите испред огледала и грдите, понижавате, не волите себе. А онда је лакше рећи: „Ја сам сиромашан, несрећан, помажем свима и сви ме користе“, него: „Помажем свима, дакле, најбољи сам од свих људи“. Можете чак постати зависни од сопствене слабости, због самозанемаривања; можда волите бити жртва. Таква помоћ другима само ствара сумње и бол, а то сигурно не може бити природно. Дакле, ако вас рођаци притисну, а ви не можете да кажете „не“, то не значи да сте љубазна и добра особа. То може значити да латентно желите да будете пупак на земљи, око које се врти друштво, дивећи се вашим „добрим“ дјелима. Али овим дјелима не можете се спасити. Дјела се уопште не могу сачувати. Дјелима се може потврдити своје стање - било вражје, било небеско, божанско. Наравно, лакше је бити слаб и гунђати против Бога него Га хвалити. Лакше се затворити од свих него показати учешће, заборављајући на себе. Лакше је не вјеровати у људе него их истински вољети. Али желим да вас подсјетим: хришћани живе у свијету у којем је Христос побиједио смрт. А у овом свијету за њих нема мјеста за личну утјеху: они морају да изаберу - утјеху или живот са Христом? Галина ви се, такође, суочавате са овим избором. Ви већ знате како да чините добро. Остаје да направите прави избор. извор Вјеронаука.нет |