Да ли је Исус твој лични Спаситељ?

​Да ли је Исус твој лични Спаситељ?
Како долазим из протестантског окружења, увек су ме учили да размишљам о Исусу као о свом „личном Спаситељу“. Да ли је овај поглед заснован на Писму и Хришћанској традицији? Какав је однос верника појединца према Исусу? Како то функционише?
Ја такође долазим из јаког евангелистичког  протестантског окружења и представа о Исусу Христу као сопственом Спаситељу је чврсто утемељена у мом васпитању. Мисим да то протестантско наглашавање долази од признања да није само довољна потврда да је Исус Месија или Син Божији, чак ни испуњење спасења није довољно, већ мора постојати неки вид посвећености која је у то укључена.
У Православној цркви то разумевање је свакодневније него у протестанстским исповедањима. У Протестантизму, појединац се спасава личним (што значи да се то односи само на мене) Божијим чином а Црква је скуп свих тих спашених појединаца. На основу таквог гледишта, спасење је индивидуално стање. Православна вера нас учи да спасење није индивидуално већ заједничко- цела Црква се заједно спасава и ван Цркве не можемо бити спасени. Искуство преобраћања познато као „чин спасења“ није део православне вере- пре ће бити да је ово искуство преобраћања (које се узгред буди речено остварује крштењем) само врата те спасоносне црквене барке. Исус је Својом смрћу и (још важније) својим васкрснућем победио грех смрти и ђавола и откључао врата раја (она су била закључана после пада човека и чувао их је анђео са пламеним мачем) и повео нас да уђемо у рај. Да ли ћемо ичи за Њим?- то је оно што је суштина „спасења“; ићи за Христом у рај. 
Речи појединац и лични доносе још један занимљив и важан аспекат. У оквиру православног учења ми можемо рећи да је Исус наш лични Спаситељ у томе што он узима појединце (појединачна бића која су уједињена са другим бићима у једну огромну целину, у ово случају Цркву). Ова супротност између појединца и личности је на неки начин извођење закључка из Тројичне доктрине. Ми поштујемо једног Бога (индивидуалан) у три личности. Слично томе томе постоји само једна Црква (индивидуална) која се која се састоји од много личности. Овај нагласак на индивидуалности у западној а нарочито америчкој култури је у овом смислу није у складу са хришћанством и и изведен је од нетачног разумевања Цркве што је последица реформације у Западној Европи и стварање теологије која је морала да оправда спасење ван Цркве. Морамо се сетити да је спасење заједничко- цела Црква се спасава заједно и биће представљена као један ентитет као Христова невеста (постоји само једна невеста- Исус није полигамиста) приликом његовог другог доласка. Наш појединачни суд није да ли се спасавамо или не, већ да смо део Цркве и да идемо за Христом. Ако смо део Цркве који иде за Христом онда се ми спасавамо заједно са целом црквом али ако престанемо да идемо за Христом и одвојимо се од Цркве износећи свој сопствени суд и вољу као нешто што је више и важније од Цркве, онда се не спасавамо јер онда „искачемо из барке“.

Отац Давид Мозер, Прравославна црква Св. Серафима- Бојз, Ајдахо

Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за ВЈЕРОНАУКА,НЕТ

ИЗВОР: http://www.orthodox.net/articles/personal-savior.html