Цркв. календар за 4. јул: Св. мученик Јулијан Тарсијски; преподобна Анастасија Српска

Свети мученик Јулијан Тарсијски
Био је син паганског сенатора, али мајка му је била хришћанка. Послије смрти мужа, мајка Светог Јулијана преселила се у Тарс, гдје је њен син крштен и одгајан у хришћанској побожности. Када је Јулијан навршио 18 година, почео је прогон хришћана под царем Диоклецијаном (284-305). Међу ухапшенима био је и Свети Јулијан. Извели су га пред намјесника Марцијана на суђење и дуго су га наговарали да се одрекне Христа. Ни мучења ни пријетње, ни обећања о поклонима и почастима нису могли да убиједе Светог Јулијанаљ да принесе паганску жртву и да се одрекне Христа. Свети исповедник остао је непоколебљив у својој чврстој вери.  Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

---

Преподобна Анастасија Српска
Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа IV Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане. Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа. Као млада принцеза, Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном (жупан – патријархални вођа) Стефаном Немањом. Овај краљевски брак је учврстио како политичке тако и религиозне везе између Краљевине Србије (Рашке и Зете) која је била на помолу и Византијског царства са седиштем у Цариграду. Током раних година брака, краљица Ана је родила два сина, Вукана и Стефана; у позним годинама, око 1175. године, када је имала скоро 50 година, милошћу Божијом, родила је последње дете, Растка, касније монаха Саву, који је постао (и још увек је) највољенија личност у историји српскога народа. Попут Јелисавете, врле мајке Јована Крститеља, Ана је била у позним годинама када је родила свог вољеног сина Саву, за чије рођење су и жупан Стефан и она усрдно молили Господа Бога. И попут Благословене Дјеве Марије, Ана је „о свему томе дубоко размишљала у свом срцу“, нарочито о делима свог сина Саве, јер је осећала Божију руку на себи и том истом милошћу Божијом на крају је могла да види почетак процвата српске православне хришћанске културе и цивилизације. Коначно, два Анастасијина сина, Сава и Стефан Првовенчани, као и њен супруг жупан Стефан (монашко име Симеон), замонашили су се и канонизовани су као светитељи целокупне православне цркве. Лоза Немањића је прва српска краљевска лоза која је канонизована и која је на тај начин указала будућим краљевским породицама да православље треба прогласити и успоставити као пут и мерило које ће Краљевину Србију трансформисати у Божије Краљевство што се постиже потпуном посвећеношћу нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу.
На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом, великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир Студеницу који је основала династија Немањића, а који се налази у долини реке Ибра, на левој обали мале реке Студенице, око 20 минута од Ушћа. Краљица Ана добила је достојно име Анастасија чији је корен у грчкој речи „Анастасис“ што значи „Васкрсење“ (у смислу Васкрсења нашег Господа Исуса Христа). У то време имала је 71 годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице, једном од првих манастира династије Немањића (саграђен 1168-117~). Када је њен супруг, ново пострижени монах Симеон, напустио манастир Студеницу 1196. године како би отишао на Свету Гору да би се поново срео са светим Савом, препуштајући краљевски престо свом сину Стефану Првовенчаном, Анастасија је остала једини родитељ изворне династије Немањића који је још увек боравио у Краљевини Србији. Након што је 1192. године њен син Сава са 17 година напустио краљевски двор у корист монашког живота на Светој Гори, блажена Анастасија никада више није видела свог сина у овоземаљском царству.
Међутим, благословом Божијим док је још живела у овом свету чула је вести о изградњи и оснивању манастира Хиландар на Светој Гори; захваљујући тим вестима могла је да предвиди будуће учвршћавање и процват хришћанства међу српским народом. Анастасија је провела преосталих пет година свог живота у манастиру Куршумлија где је мирно уснула у Господу 21. јуна 1200. године. Имала је 75 година. Она се упокојила у Господу само четири месеца након упокојења њеног супруга, великог жупана Стефана Немање – монаха Симеона, који је уснуо у Господу у 86-тој години у манастиру Хиландар, 13. фебруара 1200. године. Светој Анастасији је приређена хвале достојна православна хришћанска сахрана у манастиру Студеница, где се поново придружила свом супругу у „ишчекивању васкрсења мртвих и живота будућег века“.
Заоставштина свете Анастасије, вољене мајке светога Саве, Просветитеља Срба, представља постојану љубав и посвећену веру у нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа коју је она посведочила у свом овоземаљском животу својом подршком мужу, светом жупану Стефану – монаху Симеону Мироточивом, својом преданошћу својим синовима Сави, Стефану Првовенчаном и Вукану, својом љубављу према свим Божијим створењима, и дивним осликавањем у свом лику хришћанских врлина вере, наде и љубави које су у њој процветале захваљујући сили Најсветијег и Животодавног Духа Божијег. Нека се сви благоверни заљубљеници у Христа приклоне њеним молитвама пред престолом Свемоћног Бога.
Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклоњење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.  Извор: Манастир Острог

---