 Ако отворимо Библију, видјећемо да се једна од књига зове необичном именом „Псалми Давидови“. Она се састоји од прелијепих пјесама којима се људи диве хиљадама година. Њих их је саставио ... прави цар! Био је славан и велики. Али ако би га неко видио као дјечака, тешко би могао да замисли да је ријеч о будућем моћном владару. Чак ни његова породица није вјеровала у то... Неочекивани гост Било је то давно, давно. Прије више од три хиљаде година! У граду Витлејему – баш оном у којем ће се касније родити Господ Исус Христос – живио је пастир Јесеј. А онда је једног дана у његову кућу дошао необичан човјек. Изгледао је као мудри старац. Гост је са прага рекао: Покажи ми своје синове! Јесеј је био изненађен овим захтјевом. Имао је много синова, сви су били пастири, помагали су оцу, и чували су стада оваца и коза. Али зашто би их гост гледао? „Један од њих је богоизабрани цар нашег народа“, објавио је гост. Јесеј је био још више изненађен! Али он се није усудио да не послуша и извео је свог најстаријег сина. Био је висок и веома лијеп човјек. Ко, ако не он, би требао да буде изабраник Божији? Али посјетилац је одмахнуо главом. Не, њега Бог није изабрао! Затим је Jesej показао другог сина госту. Затим – трећeg. Четвртog ... Седам синова поставио је отац испред себе, али сваки пут је чуо: „Њега Господ није изабрао! На крају је гост упитао: Јесу ли ово сви твоји синови? - Има један млађи. Он чува овце...” Јесеј је невољно одговорио. Браћа су се смијала. На крају крајева, најмлађи - Давид - још увијек је био дјечак. Низак растом, крхак, црвенокос - дјечака у породици нису схватали озбиљно. Па како би он могао бити цар! Али гост је строго наредио: - Доведите ми га! Када су Давида довели, старац га погледа, извади посуду од рога и напуњену мирисним уљем, и изли ово уље на младићево чело. Сви су стајали зачуђени: схватили су какав је обред управо извршио. Мирисним уљем, у њиховом народу, помазиван би био човјек када битребао да буде ... уздигнут на царски престо! Но случајни пролазник није могао да изврши такав обред. Њихов неочекивани гост није био такав. Испоставило се да је тог дана у њихову кућу дошао сам Самуило! Он је био мудар човјек, један од људи који су се тада звали „судије“ и који су одлучивали о пословима јеврејског народа. Био је и велики пророк. Господ је директно говорио Самуилу, откривао му своју вољу. А Самуило ју је онда преносио људима. Само овог пута није било јасно шта је пророк хтио да каже Јесеју и његовим синовима. Зашто? Да, јер су Јевреји у то вријеме већ имали цара. Звао се Саул. Био је жив и здрав, народ га је поштовао и нико није размишљао о његовој замјени. Али оно што је Бог откривао пророцима нису увијек видјели обични људи! Дакле, Јесејева породица није знала да се Бог окренуо од Саула – уосталом,цар је одлучио да сада може владати народом по својој вољи, преставши је да слуша пророка Самуила, који је објављивао вољу Господњу. А онда је Бог рекао Самуилу да пронађе новог владара за Јевреје. Зато је пророк дошао у кућу у којој је живио Давид. Како је Давид поступио? Шта је Давид урадио када га је Самуило помазао за цара? Можда се страшно обрадовао и одмах је одјурио код цара Саула? Рекао је: „Хајде, дај ми круну и престо, и одлази! Бог ме је изабрао и сада сам ја нови цар!“ Не, Давид није. Он је... наставио да чува овце. Али зашто? Давид је био кротак, скроман, љубазан младић, волио је Бога, увијек је испуњавао Његову вољу и веома поштовао свог цара, не усуђујући се ни да помисли да ће заузети његов престо.  Дакле, Давид је био кукавица? Не! Напротив, својим ниским растом и мршавошћу одликовао се храброшћу, снагом и спретношћу. Рад пастира захтијева храброст. У области где је живјела Давидова породица, било је много предатора - лавова и медведа. Често су долазили у стада да профитирају, а пастири су морали да штите своје овце. Давид је био веома добар у баратњу праћком. Праћка је оружје које користе и ратници и пастири. Кожни ремен или конопац са наставком у средини, у који је убачен камен. Пастир је преокренуо праћку преко главе и великом снагом и брзином бацио камен на мету. Уз помоћ праћке, Давид је више пута успијевао да отјера вука, медведа, па чак и лава! Испоставило се да страх не би спријечио храброг Давида да дође код Саула. А ипак није. Наставио је да пасе своја стада, ужива у једноставној љепоти ливада, не размишљајући о раскоши царских палата, гледао је своје овце и весело пјевао, чупајући жице на свом чобанском музичком инструменту. Ко је помогао Савлу? Шта се догодило са царем Саулом у то вријеме? Његова душа била је неспокојна. Чак и када је Саул одлучио да не слиједи вољу Божију, пророк Самуило му је предвидио тешку судбину. Лишен помоћи Божије, цар је престао да спава, раздражио се, почео да пати од јаких главобоља, па чак и од напада лудила. Какве све напитке није пробао Саул, желећи да смањи патњу – но ништа није помогало! Али дворјани су савјетовали владара да позове младог пастира у палату, који тако дивно игра и пјева да се птице около смрзавају, чувши његов глас. Цар је наредио да позову пастира, наредио је да свира и пјева. Давид је дошао на владарев двор. И – о чуду! - од његове музике и пјесама цару је било боље! И тако би се наставило: када би се цар разболио, млади пастир је свирао и пјевао, а Саулу је било боље. На крају се Саул толико везао за Давида да није хтио да га пусти и чак га је учинио почасним слугом – царским оружоношом.  Давид и Голијат У то вријеме, Саулова војска је била у рату са ратоборним народом – Филистејцима. А сада су се двије војске – филистејска и јеврејска – спремале за одлучујућу битку. Прије почетка битке из непријатељске војске изашао је ратник. Звао се Голијат. Био је то прави џин од три метра висине! Ако би један одрасли човјек стао на рамена другог, то би била висина Голијатова. Ратник је носио оклоп тежине одраслог човјека! Један врх његовог копља био је тежак око седам килограма – као велика лубеница! И тако страшни разбојник изађе из редова Филистејаца и поче викати страшним гласом на војску Израиљску и говораше им: „што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изаберите једнога између себе, па нека изађе к мени. Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.“. А кад Саул и сав Израиљ чуше шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло. Нико из Саулове војске није одговорио Голијату. Џин се нацерио и чекао, али ратници су ћутали, погнутих глава. Сви су разумјели да ићи против Голијата значи не само уништити самог себе, већ и наношење срамоте читавој својој породици, и осуђивање читавог народа на робовски живот. Слиједећи Голијата, сви Филистејци су се већ смијали Јеврејима зато што се нико није смио усудити да се бори са њиховим борцем? Четрдесет дана Голијат је чекао достојног противника. Сваким даном постајао је све арогантнији. Заједно са Филистејцима исмијевао је и Јевреје и њихову вјеру. На крају крајева, Филистејци су били пагани: вјеровали су да има много богова, а нису вјеровали у једног Бога, укао што су то вјеровали Јевреји. Филистејци су понижавали непријатељске војнике, покушавајући да их што више наљуте... Једног дана, Голијат је поново изашао пред Јевреје и изазвао их, увјерен да ни данас у њиховој војсци неће бити микога ко би се борио са њим. Али одједном се зачу глас: - Борићу се с тобом! Ратници са обје стране су се изненађено погледали: Ко је тај ко се усудио да одговори диву? Јевреји су се раздвојили и иступио је... Давид! Али откуд он овдје? тај младић није учествовао у бици. Испоставило се да га је отац Јесеј послао његовој браћи која су била у Сауловој војсци да им однесе храну рекавши му: „узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој“. Браћа су опколила млађег. Намрштени, почеше да га ћуткају: — Куда ћеш ти, слабићу! Иди кући својим овцама! Цар Саул такође није био задовољан храброшћу свог омиљеног пјевача: „Не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје“. „А Давид рече Саулу: слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада, ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих. И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога“ — узвикну младић храбро. Цар је био изненађен, али ... се сложио: „Иди, и Господ нека буде с тобом“. И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ. - Не, не треба ми. Нисам навикао да ходам у оклопу. Боже чувај ме! Давид је отрчао до реке, одабрао пет округлих каменова, ставио их у пастирску торбу. Са њим су били његов штап и праћка. Тако је, готово ненаоружан, дјечак изашао на дива. У њему није било страха ни сумње. Голијат, видјећи Давида са штапом, поче му се подсмјехивати: "Е да ли сам ја псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим“. Филистејци су му се ругали: шта може овај младић са моћним ратником? Али Давид повика Голијату: „Ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио“… И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке!“ Голијат, још церећи се, полако приђе Давиду. Давид му одједном појури у сусрет, брзо стави руку у торбу, извади камен и стави га у праћку и свом снагом је баци је из праћке у дива! Покрет за пастира био је познат: колико пута је и он бацао камење на предаторе који су се прикрадали његовом стаду! Камен је погодио Голијата право у чело. И уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Давид је притрчао Голијату, извукао мач из корица свог противника и одсјекао му главу. Побједа! А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. Давид се, прославивши Бога, појавио пред Саулом, држећи у рукама главу убијеног дива. Цар се толико обрадовао те постави Давида за момандира над војницима. Саулова војска, славећи побједу, кренула је кући. Сумњичави Саул А кад се враћаху излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама. „Саул је побио хиљаде, а Давид је побио десетине хиљада! Каква увреда за цара Саула! Он, велики ратник и побједник, мање је цијењен од обичног пастира! И тада је Саул почео да сумња: да ли то Давид циља на његов царски престо? Од тада је цар постао веома опрезан према младом команданту. Завист и сумњичавост владара појачали су његову болест. Једном је, у налету бијеса, цар чак и бацио копље на Давида! Али Дух Божији био је уз младића, и он је успио да избјегне смрт. Саул се уплашио Давида. Да га не би гледао поред себе, цар је склонио младића од себе, поставивши га за тисућника. Давид је сада имао цијелу војску под својом командом — хиљаду људи! И на овој позицији, младић се показао као прави херој. Цар је слао Давида у најопасније походе против Филистејаца, желећи да га елиминише. Но Давид се увијек враћао са побједом. Народ је све више волио Давида, а Саул је постајао све љубоморнији. Сада је већ желио смрт свог бившег миљеника! Скут од царског плашта Поново пославши Давида у рат, цар Саул је обећао: „Донеси ми главе стотину Филистејаца, па ћу ти дати руку своје кћери!“ Саул је мислио да ће Давид погинути у борби, али се он поново вратио са побједом, побиједивши не стотину, већ хиљаду Филистејаца! Цару није преостало ништа друго него да своју кћерку Михалу да за омраженог „срећника” која је вољела је Давида. Саулов син, Јонатан, такође се љубазно опходио према њему. Постао је Давидов одан пријатељ и често га је бранио од очевог гњева, покушавајући да докаже да младић није његов непријатељ. Али Саул је био немилосрдан,Ццар је имао је циљ да убије Давида! Давид је морао да се сакрије од гњева владаревог. Побјегао је из палате и дуго лутао, лутао. Саул га је гонио по планинама и пустињама, селима и пећинама... Давид је око себе окупљао храбре ратнике. Прогањан од стране цара, успио је да служи свом родном народу: да се бори против Филистејаца. Једног дана Саул је отишао у пећину у којој се Давид у то вријеме скривао са неколико војника. Саул у мраку није примијетио непријатеље, скинуо је плашт. Давидови сапутници су се радовали: - Каква прилика! шапутали су Давиду. — Ухватићемо Саула, вођо! И хајде да га убијемо! Али Давид је одговорио: Господ ми то не дозвољава. Саул је мој господар. Не могу и не желим да га убијем. Умјесто тога, Давид је пажљиво одсјекао скут Сауловог плашта. Када је цар изашао из пећине и удаљио се од ње, Давид га је позвао. Поклонио се до земље, показао комад плашта и рекао: „Ево, оче мој, ево види скут од плашта својега у мојој руци; отсјекох скут од плашта твојега, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нијесам згријешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те". Саул је био дубоко дирнут ријечима човјека којег је прогонио. Са сузама се цар вратио у престоницу, а Давид је наставио да лута по пустињи. Али Саул се није дуго сјећао Давидове племенитости. Убрзо, пошто је сазнао да симпатизери настављају да хрле код Давида, цар је поново почео да га лови. И још једном је Саул покушао да убије Давида, и опет је његов план био осујећен. Више пута је живот самог Саула био у рукама Давида, али он никада није дотакао свог прогонитеља, већ се увијек повлачио од њега. Коначно, дошао је дан када су и сам цар Саул и његов син Јонатан погинули у жестокој борби са Филистејцима. Када су Давиду испричали о њиховој смрти, био је веома тужан због свог владара, не сјећајући се ни зла ни прогона. Нови цар И тако је народ са весељем уздигао Давида на царски престо – управо оног којег је пророк Самуило давно помазао за цара. Славна и велика беше владавина Давидова! Трајала је четрдесет година! Давид је извојевао побједе, умножио земље за свој народ, уредио села и градове... Заузео је једну тврђаву и око ње основао велики град, чинећи га престоницом своје државе. Шта је био овај град? Његово име Јерусалим познато је и поштовано широм свијета до данас као мјесто најважнијих догађаја у историји човјечанства! Давид је у Јерусалим пренио највећу светињу јеврејског народа – Ковчег завјета (Завјетни ковчег). Ковчег је велики сандук у којем су се чувале таблице, односно камене плоче са Божијим заповијестима. На њима је било исписано Десет Божијих заповијести које је Бог дао пророку Мојсију на гори Синај. За ковчег Давид је наредио да се начини скинија - посебан шатор. И размишљао је да временом сагради велики храм у којем би се чувале светиње и узносиле молитве Богу. Прелијепи Храм у Јерусалиму саградиће Давидов син, мудри цар Соломон.  Псалми Давидови
Каква је библијска књига са тајанственим именом „Псалми Давидови“, која је поменута на почетку наше приче? Сјећате се, рекли смо да је Давид још у младости чувао овце и пјевао на пастирском музичком инструменту? Инструмент је био жичан и донекле је личио на малу харфу. Свирајући харфу, људи су пјевали, причајући у пјесмама о свијету око себе и о себи. Тако и Давид. Толико је волио музику и пјевање да је и након што је постао цар наставио да пјева, игра и свира - такав је био његов карактер. Сазнали смо какав је тежак живот, пун искушења, лутања, битака, авантура, живио. Давид је био талентована личност, а своја осјећања, историју невоља, недаћа и побједа изражавао је пјесничким редовима. Цар је пјевао о томе шта је видио, доживио, шта је мислио, са чиме се обратио Богу, како је од Њега тражио помоћ и кајао се за своје гријехе... Химнама је Давид јачао дух да издржи тешкоће, хвалио Богу и хвала за то што га чува. Псалмима је владар-псалмопојац васпитавао у свом народу вјеру, љубав према отаџбини, правду. Пјесме Давидове - псалми - сачињавале су књигу, која се звала Псалтир. Псалтир такође укључује Давидова пророчанства. Да, да, комуницирајући са Богом, могао је да предвиди догађаје далеке будућности. И у његовим стиховима постоје пророштва да ће Спаситељ Исус Христос једног дана доћи на земљу. „Нека Васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека бјеже од лица Његова они који Га мрзе“ – ови Давидови редови говоре управо о Христу који долази, који ће доћи људима и побиједити зло својим васкрсењем. Узгред, да ли знате да се и сам Господ Исус Христос назива син Давидов? Али зашто? Чињеница је да ће далеки, далеки потомак великог цара постати ... Богородица! Сам Господ је једном објавио Давиду: „„Престо ће твој стајати довека”. То је значило да ће из његовог потомства произаћи Спаситељ свијета – Христос, који ће владати заувијек. Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/извор: фома.ру |