|
Свака прича има свој главни садржај и ту су безначајни детаљи - опис разних свакодневних ситница, дрвећа, животиња, времена, одјеће људи ... Чини се да уклањањем тих ситница - у причи ништа неће промијенити: јунак ће остати јунак, непријатељ ће остати непријатељ, издајник ће остати издајник. Па ипак, управо ти описи чине било коју причу живом, помажу нам да боље разумијемо свијет у којем су се догађали догађаји описани у историји. Јеванђеље је прича о нашем спасењу, које је учинио оваплоћени Бог, Господ Исус Христос. Ово је главни садржај Јеванђеља. Али у њему постоје и детаљи. Исус је живио тридесет и три године међу људима на земљи. Јео је, пио, радио, облачио се, јахао магарца, чупао плодове са дрвећа... И у својим бесједама користио је слике преузете из живота пастира и виноградара, орача и рибара. Сви ови описи тадашњег палестинског начина живота изгледа да јеванђелску причу осликавају живим бојама, чине је ближом, приступачнијом. Уосталом, и данас живимо међу дрвећем и травама, радимо, сами припремамо храну, држимо животиње. И ко зна, можда ће управо кроз тако мале детаље главна значења Јеванђеља некоме постати јаснија. На примјер, кроз ову причу о неким биљкама које се помињу у Јеванђељу. Смоквино дрво (Ficus carica L.) Дрво смокве је прво дрво поменуто у Библији послије Дрвета Познања Добра и Зла: „Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче“ (Пост 3, 7) . Смоквино дрво је једно од најчешће помињаних у Новом завјету. Под њом је Исус чудесно угледао будућег ученика Натанаила и као доказ свог божанства рекао му је за ово виђење: „Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом" (Јн 1, 48).  Проклео је смокву кад је нашао неплодно дрво:“ И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква“ (Мт 21,19). Коначно, на смокву се попео омалени цариник Закхеј да види Исуса окруженог мноштвом људи: „ И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође "(Лк 19, 2-4). Какво је дрво је ова тајанствена смоква? На примјер, јако добро познајемо дрво јабуке или крушке. Такође, пењао сам се на вишње, шљиве или кајсије због укусних бобица. Али некако ми је пошло по злу са смоквом. И није ни чудо, јер на нашим просторима не расте. Али плодове сам пробао више пута, иако у сушеном облику. А смокве које расту на њој су обичне смокве, које можете одмах купити у било којој продавници. Истина, свјеже смокве ријетко се могу наћи на полицама, јер ово воће врло брзо почиње да пропада чак и уз најпажљивије складиштење. Због тога су још у давним временима људи научили да суше смокве. Суве смокве су веома хранљиве, са само неколико бобица можете се освјежити пола дана. Нису се узалуд војници Александра Великог опскрбили смоквама кад су кренули у поход. Историјска домовина смокве је Мала Азија, али сада су смокве уобичајене широм медитеранске обале. Смоква се сматра једном од најстаријих култивисаних биљака. То значи да је смоква једна од првих биљака коју су људи почели посебно да узгајају у својим вртовима. Смоква је прилично велико дрво са дебелим стаблом, које достиже висину од 12 метара. У сјенци густог лишћа пријатно је опустити се по врућем дану, уживајући у слатким плодовима. Израз „сједети под својом смоквом“ у Библији симболизује идеал блаженства и благостања. Дрво смокве има много занимљивих карактеристика. На примјер, необично затворену цваст звану сиконијум. Сиконијум изгледа као велика, шупља „бобица“ изнутра. На осталим воћкама цвијеће, а затим и воће, расте на крајевима цвјетних изданака - управо оних „репова“ од јабука, крушака, трешања и шљива. На смокви, сиконије расту директно на деблу и великим гранама. На унутрашњој површини сиконијума, заштићене од спољног свијета, налазе се бројни мали цвјетови. Од њих, а затим унутра и сазријевају воћни ораси, обавијени укусном пулпом. А оно што сматрамо плодом смокве, заправо је управо тај сиконијум. Да би произвеле бобице, свим воћкама требају инсекти опрашивачи. Вртлари посебно стављају кошнице у своје баште тако да пчелари помажу врту да роди. Али како опрашити цвјетове смокве скривене унутар сиконијума? Смоква и овдје има своја изненађења. Опрашује га посебна врста инсеката, бебе осе. Да би то урадили, пробијају се у уску рупу на врху сиконијума. А ови помоћници смокве живе управо овде, на дрвету, поред будуће жетве. Чињеница је да се на смокви појављују две врсте Сиконаца. Неки од њих су сочни из којих смокве тада сазријевају. Други не постају смокве. Ове цвасти су потребне да би бебе осе у њих положиле своје ларве. Дакле, смоква сама, без икаквих вртларара, припрема куће на гранама за своје опрашиваче. Ове куће од сиконија се веома разликују од бобица смокве. Они су крутији и мањи, па их је немогуће збунити смоквама. Бебе осе су безопасне за људе, никада не гризу и понашају се врло мирно. Током лета само једна смоква роди око тону смокава. Главну жетву доноси почетком јесени. Али она пушта сиконије неколико пута годишње. Прве цвасти појављују се на њеним гранама рано у прољеће, чак и прије него што се појаве листови. А међу њима постоје и сочне сиконије, које дају јестиве плодове, иако их је у овом тренутку врло мало. Можда је ове прољећне плодове Исус тражио на смокви описаној у Јеванђељу. „А од смокве научите поуку: Када се већ њене гране подмладе и олистају, знате да је близу љето“ (Мк 13, 28). Штап који је вјетар њихао У Јеванђељу постоји одломак који је након првог читања тешко разумјети. Говоримо о Исусовим ријечима, које је он изговорио након разговора са ученицима Јована Крститеља: “А кад они отидоше, поче Исус говорити народу о Јовану: (та сте изишли да видите у пустињи? Трску коју повија вјетар“? (Мт 11, 7). Шта је то трска? На крају крајева, трска је лијеп штап на који се људи ослањају у ходу. Али да би се могао ослонити на њега, мора бити довољно јак. Зашто ју њише вјетар?  У ствари, дошло је до неке замјене значења у нама познатим ријечима. Трска у Јеванђељу назива се трска - биљка која воли влагу. Постоји неколико врста трске. Једна од њих, познатија као трска, нарасте до четири метра висине. Њене зглобне стабљике прекривене су уским дугим листовима, а на врху стабљике налазе се цвасти – густе метлице тамно љубичасте боје, дужине до 50 cm која се распадају у бројне уши. Сама стабљика је дуга, флексибилна и снажна, готово попут дрвета. Од трске су израђивали штапове за ходање. Генерално, трска се користила прилично широко у древна времена. Због тога је вјештачки узгајана за разне економске потребе. На примјер, тврде стабљике су коришћене за подупирање винове лозе. Штап од трске помиње се у најтрагичнијим дијеловима Јеванђеља. Такав штап умјесто жезла – знака царске моћи - дали су у десницу Христову војници који су му се ругали: “ И оплетавши вијенац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски!“ (Мат 27, 29-30). „И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше (Мт 27, 48).  Али да се вратимо на трску коју њише вјетар. Ово је друга врста биљке, која се назива трска. Напољу изгледа као трска, али стабљика трске је нижа, тања, много мање тврда и издржљива. Од тога је немогуће направити било шта корисно, па је људи никада намјерно нису узгајали. Трска је свуда у влажним и мочварним подручјима. Такође, расте у Палестини уз обале ријеке Јордан, гдје је проповиједао Јован Крститељ. Танке стабљике трске лако се савијају у правцу чак и најлакшег повјетарца. Због тога је Исус у ријечима о Јовану споменуо слику трске. Ево како ово објашњава свети Григорије Двојеслов: „Шта сте ишли у пустињу да видите? Да ли је то трска коју вјетар њише? Рекао је Он ово о Јовану, не потврдно, већ негативно. Јер трска се одмах, чим вјетар дува, поклони на другу страну. Шта се подразумијева под штапом, ако не тјелесна душа? - Такав је онај који под повољним или непријатним околностима нагиње једној или другој страни. Јер ако из човјечјијих усана дува на њега вјетар милосрђа, он постаје ведар, поносан и сав се клања на ту страну. Али ако вјетар неслагања дува одакле је дувао вјетар хвале, онда га одмах, на неки начин, нагиње на супротну страну, на силу бијеса. Али Јован није био трска коју је вјетар њихао, јер га ни наклоност није учинила пријатним, а ни туђа ненаклоност га није учинила суровим“. Уље благодати Божје У јеванђелском опису Јерусалима постоји мјесто Гетсимански врт. Овдје се Исус молио до крвавог зноја ноћу. Овдје га је бивши ученик издао пољупцем. Овдје је био везан и одведен на муке и смрт. Гетсимански врт се налази у подножју Маслинске (Јелеонске) горе. Чињеница је да "елеон" на грчком значи - маслинска. Односно гора на којој расту маслине. А „Гетсиманија“ преведена са јерејског попут пресе за уље, посебног уређаја за истискивање уља из плода маслина. Међу флором, маслине су невјероватни дугогодишњаци. Од култивисаних стабала која узгаја човјек, најдуже живе. Осам од ових маслина чија је старост, према научницима, више од 2000 година, још увијек расте у Гетсиманском врту. Неки ботаничари чак тврде да маслина може да живи вјечно, изнова и изнова добијајући нови живот из својих изданака, који расту из коријена старе маслине и претварају се у нова, млада стабла. Међутим, њихова веза са родитељским стаблом одржава се преко коријенског система. Можда је зато маслиново дрво у Библији постало симбол породичне среће и нераздвојног јединства рода: „…синови твоји као гране маслинове око стола твојега“ (Пс 127, 3). Ово дрво је разгранато и не баш високо. Може да расте у камењарима, непретенциозан је у одржавању, захтијева мало воде и толерише дуже суше. Маслине су дугуљасте и меснате, сличне шљиви. У почетку су зелене, затим жуто-смеђе боје, а на крају, потпуно зреле. Зреле маслине изгледају врло апетитно. Али ако дођете у искушење и покушате да поједете такву бобицу, одмах ћете је испљунути. Горко и чак мало пецкање у устима. Навикли смо на чињеницу да је бобица слатка или, у крајњем случају, кисела. Али маслина у овом смислу уопште није попут трешања или шљива на које смо навикли. Окус је врло горак. Стога се компоти и џемови не праве од маслина. Сољени су у бурадима, као што су овде сољени краставци и печурке. Слане маслине су укусне. Али главна вриједност овог воћа уопште није у њиховом укусу. Чувено маслиново уље прави се од маслина. Оливa (лат. Olea europaea) je друго име за исте маслине, само сада на латинском. Маслина, уље, олива - све ове ријечи на различитим језицима засноване су на ријечи "уље". Због њега су људи у свако доба садили засаде маслина. Маслиново уље се данас највише користи за прављење салата. Али у древном свијету то је био незамјенљив производ који је служио човјеку одједном у неколико важних области његовог живота. Да, у давна времена маслиново уље се користило за зачињавање хране и за пржење. Али то је био и извор свјетлости: лампе које су освјетљавале домове људи у мраку, такође, су биле напуњене маслиновим уљем. А уље из плодова маслина било је основа за све врсте лијекова - уља, капи, напитака. И само маслиново уље дјелује љековито. Омекшавало би красте на ранама, лијечило би разне лезије коже и узимали би их унутра за болести стомака. Због ове исцјелитељске моћи уље је постало симбол Божје милости. Ријечи добро познате молитве "Господе, помилуј!" на грчком звуче као "Кирие, елеисон!" - "Господе, помажи ме уљем благодати своје!" А маслинова гранчица се сматра амблемом мира и обнове, јер је током Великог Потопа управо маслинов лист постао гласник краја катастрофе: „ И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље (Пост 8, 10-11). Необично распрострањена употреба маслиновог уља, као и непретенциозност и виталност маслине, учинили су ово дрво најчешћим од свих воћка. Људи саде маслињаке на сувом пјесковитом тлу и на планинским мјестима. Сакупљање маслина је, такође, необично. Два велика платна раширена су на земљи - са обе стране дрвета. Добије се изглед квадрата од 12к12 метара. Из плодова само једне маслине добија се до 80 литара уља. За његову припрему узимају се најзрелије маслине. Затим се оперу неколико пута у води, коштице се изваде и уситне у фину масну кашу. Затим се ова уситњена маса истискује помоћу посебне пресе и - молим вас! Ољуштено од пулпе, ароматично, укусно и здраво маслиново уље тече испод пресе. Баш оно коју су људи, у знак захвалности Господу за ово чудо природе, назвали уље - благодаћу Божијом. Аутор Александар Ткаченко/ превод ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  Још неке биљке поменуте у јеванђељима
Палма (Phoenix dactylifera) „Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!“ (Јн 12,13). Зрно горушице „Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој, Које је истина најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама“ (Мт 13,31–32; 13, 31–32). "А Господ рече: кад бисте имали вјере колико зрно горушичино, и рекли бисте овоме дубу: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас" (Лк 17,6). Плиније Старији у 1. виjеку наше ере пише да је горушица изузетно добра за здравље те напомиње: „Расте потпуно дивља, премда се побољшава пресађивањем: али с друге стране када је једном засађена тешко је могуће ослободити је се, јер сjеменке како падну одмах клијају“. Сјеме горушице користи се као зачин. Мљевењем и мијешањем сјемена са водом, сирћетом или другим течностима ствара се жути зачин познат као припремљена горушица. Од сјемена се, такође, може направити горушичино уље, а јестиво лишће се може јести као зеље горушице. Иако су неке сорте горушице биле добро успостављене културе у хеленистичко и римско доба, Д. Зохари и М. Хопф примјећују: „Готово да нема доступних археолошких записа за било коју од ових култура“. Дивљи облици горушице и њени сродници, ротквица и репа, могу се наћи широм западне Азије и Европе, што указује на то да се њихово припитомљавање догодило негдје у том подручју. Међутим, Зохари и Хопф закључују: „Сугестије о поријеклу ових биљака заснивају се нужно на лингвистичким разматрањима.“ Енциклопедија Британика наводи да је горушица узгајана у цивилизацији Инда 2500–1700 пне. Према Саскачеванској комисији за развој горушице, „Неки од најранијих познатих докумената о употреби горушице датирају из сумерских и санскритских текстова из 3000. прије Христа“. Канада и Непал су највећи свјетски произвођачи горушичиног сјемена, којима је 2010. припало око 57% свјетске производње. Дуд „А Господ рече: Кад бисте имали вјере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: Ишчупај се и усади се у море! - и послушао би вас“ (Лк 17,6). "И потрчавши напријед, попе се на дуд да га види; јер му је онуда требало проћи" (Лк 19,4). Јудино дрво Cercis siliquastrum "И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси" (Мт 27,5) Обично познато као Јудино дрво или Јудино дрво, је мало листопадно дрво из јужне Европе и западне Азије које је познато по плодном приказивању дубоко ружичастих цвјетова у прољеће. Метвица, ким и копар "Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је најпретежније у закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати" (Мт 23, 23). Љиљани "И за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду" (Мт 6,28). Лоза (Грожђе) "По родовима њиховијем познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? (Мт 7, 16). "Заиста вам кажем: више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у царству Божијему" (Мк 14,25,; Лк 22,18) "Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар" (Јн 15,1) Закључак: У Библији се помиње 110 биљних врста. Ипак тај број се не може узети као потпуно тачан и поуздан. Разлог је томе тај што нека имена биљака у Библији не означавају увијек једну врсту него више врста, или се више биљака узима за једну те исту врсту. Овоме не треба да се чудимо, јер писци књига Св. писма нису били стручни ботаничари, него су се служили народним називима за поједине биљке. Због тога неки ботаничари држе да у Библији има више од 110 биљних врста. У Библији се помиње дванаест воћки (Лоза, маслина,смоква, палма, шипак, орах, дуд...),20 врста стабала и грмова (кедар, храст, сандаловина...), 10 врста биљака мочварних предјела (платан, топола, рогоз...), 10 пустињских биљака... |