 Уз Христову науку, људи би једноставније решавали проблеме и прихватали живот, у којем нема радости која није помешана са тугом, истакао је у васкршњем интервјуу за "Независне" Атанасије, владика бихаћко-петровачки. Он је поручио да је Васкрс радост цијелог човјечанства.
НН: Разговарамо уочи највећег хришћанског празника, па бих вољела да ми, прије свега, кажете са каквим осјећањима дочекујете Васкрс и на који пут размишљања бисте усмјерили вјернике? ВЛ. АТАНАСИЈЕ: Васкрс је празник живота и радости. Живот тријумфује у нашој вери и доживљајима хришћанским, у молитви, убеђењима, али и у свету који нас окружује. Ми видимо густо присуство страдања, болести и туге, изгубљеност и дезоријентацију код људи. Наша васкршња радост јесте велика, али је непотпуна, па треба Христову победу довести до краја. То захтева проповед, али истовремено лично осећање и потребу за победом живота, за тријумфом добра. НН: Ми сада говоримо о побједи човјека над нечовјеком, као суштини васкрсења, односно путу хришћанства, па и религиозног живота. Али, како утицати на то, да те вриједности слиједимо и у свакодневном животу? ВЛ. АТАНАСИЈЕ: Са потпуном увереношћу сматрам да је немогуће победити зло на други начин, осим кроз дружење са Христом, који је први и једини устао из мртвих, док је зло света устало на њега. Васкрс је радост човечанства. Не тврдим да се радује цело човечанство, али би требало, јер му је дата шанса. Емпирсијски, дакле чињеницама бих то објаснио, јер ово јесте васкршња тема. Славимо 100. годишњицу опоравка српске војске на Крфу. Дакле, напуштање Србије од стране краља, министарстава, ход војске кроз Албанију и беспућа до Крфа, а затим опоравак и повратак у Србију. То све личи на напуштање душе од властитог тела и драгоценост васкрсења, као силе Христове, добијене светом тајном крштења. И сва пустош на Косову данас или овом крајишком простору с којег вам се обраћам, може бити напојена новим животом и надом. НН: Колико је могућности данас да се развијамо као родитељи, да с више свијести и важности гледамо на дјецу, као искру тог живота и почетак сваке обнове? ВЛ. АТАНАСИЈЕ: Када сам видео ђаке у храму на празник Цвети, чуо како певају углас, преплављен сам био радошћу и животом. Али, као што на свету нема ниједне радости која није помешана с тугом, тако је и у овом случају. Свестан сам колико је много оних који нису успели у томе да осете радост породице, колико је мушкараца који живе сами на селима или жена. И то је, нажалост, наша стварност, али сам мишљења да, када бисмо више усвојили Христову науку, проблеме бисмо лакше решавали, јер она нас позива на смирење, љубав и скромност, који су довољни и једноставно победоносни. НН: За неколико дана у Бањалуци је свечаност отварања Ферхадије и СПЦ је међу званицама, а вјерујем да ће бити и међу гостима. Сматрате ли да ће, као што сви очекују, постојаност Ферхадије поново, на њеном мјесту рођења, пробудити и неке боље вриједности у свима, свијест о важности поштовања традиције и вриједности свих народа у БиХ? ВЛ. АТАНАСИЈЕ: Посебно вам захваљујем на прилици да изнесем став на ову тему. Верујем. Знам да је Ферхадија једна од првих џамија на овим просторима. Подигнута је још у 16. веку. Међутим, верујем и у то да ће изградња Ферхадије, џамије у Бањалуци, и свечаност отварања, указати свима, целокупној јавности на важност обнове верских објеката свих народа у БиХ. То је веома важно. Јер, у Бихаћу су 1941. године усташе срушиле храм који до данас није обновљен и отворен, због недостатка средстава и рата, иако би то такође имало значај за 150 православаца, односно 65.000 становника или читаву БиХ. Нама власти РС помажу, ни мање ни више него свима другима, али ми се чини да би могло и требало мало више. НН: Вољела бих да ми кажете Ваше мишљење о судбини ваљевске Грачанице? Мислите ли, као свештено лице, дакле, да је СПЦ могла и требала више учинити да се спријечи таква, прије свега, културолошка трагедија, која не може имати добре рефлексије ни на шта, а прије свега не на вјернике и народ који слиједи пут хришћанства? ВЛ. АТАНАСИЈЕ: Морам признати да нисам то довољно пратио. Да бих вам могао одговорити на то питање, морао бих знати и све појединости. Разумете да сам ја окупиран стварима на простору на којем делујем. Србија има своје епископе, Синод, па је на тим нивоима и одлучивано и ја имам поверења у њихов рад. Верујем да су извагали све то. Извор: Независне новине |