​ГРУЗИЈСКИ  ПАТРИЈАРХ ИЛИЈА II ПОЗВАО СВЕШТЕНСТВО ДА СЕ УЗДРЖИ ОД ПОЛИТИЧКИХ ИЗЈАВА

Тбилиси, 20. септембра 2018.године
    
"Црква је одувијек била и увијек ће бити политички неутрална, уједињујућа сила у нацији", рекао је Његова Светост патријарх Илија II у саопштењу објављеном данас.

С обзиром на то да слиједе предстојећи предсједнички избори, у своој изјави вољени духовни лидер позива свештенство Грузијске православне цркве да се уздржи од политичких изјава у вези са предстојећим предсједничким изборима, преноси Интерфакс-Религион.

Патријархове ријечи одражавају ријечи митрополита цијеле Украјине Онуфрија, чија канонска Црква је активно прогањана од  политичара: "Свештеници се позивају да буду миротворци, а не политичари који дијеле народ".

Избори у Грузији заказани су за 28. октобар. Посљедњих дана, неколико митрополита дало је изјаве грузијским медијима, позивајући људе да не гласају за независног кандидата Саломеу Зурабишвили, коју подржава владајућа партија.

​"Нажалост, неколико свештеника су дали изјаве о политичком садржају у вези са предстојећим предсједничким изборима, а истовремено су јавно погрешно говорили о овој или оној политичкој личности", пише у изјави патријарха.

Неколико грузијских медија писало је приче са насловима као што су: "Грузијска црква се противи Салом Зурабишвили", и "Црквени протест постаје све акутнији; свештенство против Саломе Зурабишвили", дајући несрећан утисак да је Црква у цјелини заузела позицију.

Патријарх Илија је веома омиљен и поштован човјек у цијелој нацији, а његово мудро руководство довело је до високог повјерења у Цркву међу Грузинима. Према најновијем истраживању из 2018. године, 84% становништва позитивно оцјењује активности Грузијске цркве као институције.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Мироточива Икона Св. цара Николаја на крсном ходу кроз Србију

​Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а у организацији Српско-руског удружења „Православна породица“, велика светиња – мироточива Икона Светог цара Николаја II Романова је по пети путу у крсном ходу по Србији, а захваљујући колегама из Радија "Глас" Епархије нишке, ево појединих детаља у вези са овом иконом:

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, икона долази у Епархију нишку 24. септембра и ноћи у манастирима Свети Стефан у Липовцу и 25. септембра у манастиру Светог Архангела Михајла код Пирковца. Свечани  дочек чудотворне иконе у Нишу организује управа Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле, у среду 26. септембра 2018. године у 16:30 часова. Након дочека иконе следи празнично бденије и акатист, а организована је и изложба о Романовима.

Ове године икона је у литији кренула из Београда 14. септембра, пролази кроз многа места у источној и јужној Србији, борави у великом броју храмова и манастира наше цркве, а крајње одредиште крсног хода је манастир Грачаница.

Икона је из манастира Светог Духа у Тимашеву (Краснодарска област) у Русији, а намењена је да буде ношена литијама у крсном ходу по Русији и другим православним земљама.

Икона руског цара – мученика замироточила је последњи пут прошле године на празник Покрова Пресвете Богородице у истоименом манастиру код Лешја у Епархији Крушевачкој, а 2014. мироточила је у Чачку и Лазареву код Зрењанина, о чему поред сведочанства верника постоје и видео записи.

Митрополит Амфилохије: Цариград нема право да намеће политичке концепције Запада у Украјини
Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак.

У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету?
 
–Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља.

Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве.

С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета.

Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску.

Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара.

Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа.

Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве.



Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини?

-Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини.

Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса.

Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње.

Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци.

То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама.

Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине?

-Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора.

Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу.

Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом?

–Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна.

Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља.

Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову?

–Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права.

Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу.

Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ.

Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште?

-Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори.

Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф.

Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија?

Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине.

Извор: Russia Beyond /​ИН4С 

​УН ПРИЈАВИО НАПАДЕ НА ЦРКВЕ УКРАЈИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

20. септембар. ПРАВМИР. Мониторинг мисија Уједињених нација изнијела податке о нападима на храмове Украјинске православне цркве.

У периоду од 16. маја до 15. августа 2018.године забиљежено је шест случајева напада на цркве Украјинском православне цркве, наводи се у извјештају УН о стању људских права у Украјини. На примјер, 5. августа, 2018.године, у Одеси на улазним вратима три храма написане су ријечи "Одјељење ФСБ" ".

Наводи се да је полиција покренула кривичне поступке за два од шест снимљених инцидената.
У извјештају објављеном 19. септембра, на званичном сајту посматрачке мисије на Фејсбуку.
​Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Радивоје Круљ мостарски је свештеник. У град на Неретви стигао је прије више од десет година. Затекао је порушену цркву, а сада на служби окупља вјернике и бори се за завршетак обнове Саборне цркве.

За емисију Реците Ал Јазееру говори о јеванђељу, али и о дјетињству у Мостару, о порушеном Старом мосту...
С њим је разговарала Ивана Момчиловић-Одобашић.

​Хиротонија и устоличење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија у Требињу

Хиротонија и устоличење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског архимандрита Димитрија (Рађеновића) обавиће се у недељу, 23. септембра 2018. године, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу са почетком у 9 часова.

Свету Литургију са чином хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више епископа.  У суботу, 22. септембра 2018. године у 19 часова, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења. 

Изабрани Епископ Димитрије, световно име Саво, рођен je 12. новембра 1976. године у Цетињу. Детињство је провео на Светом Стефану, општина Будва, где живи његова породица. Основну и средњу школу је завршио у Будви, а војни рок служио је у Сомбору и Ужицу 1995/1996. године. У манастир Тврдош долази 2002. године, а 2003. године је замонашен добивши име Димитрије, по Светом великомученику Димитрију.

У чин јерођакона рукоположен је 2004. године на Божанственој Литургији у храму Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег на Оровцу, Требиње. У чин јеромонаха рукоположен је 2005. године, на Богојављење, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу.

Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког и Тврдошког у Фочи, 2012. године. Као тврдошки јеромонах именован је за настојатеља манастира Дужи 2015. године. Свети Архијерејски Сабор, на седници од 9. маја 2018. године, изабрао је јеромонаха Димитрија (Рађеновића), настојатеља манастира Дужи, за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. На предлог тадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, а одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је чином архимандрита, 21. маја 2018. године.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Неколико осумњичених  лица ухапшено је.

Мелник, Бугарска, 20. септембар 2018
Неколико хапшења је учињено у вези са покушајима пљачке у бугарском манастиру Рожен, у уторак, јавља Софија Глобе.
Манастир Рожен посвећен Рођењу Богорордице један је од ријетких добро очуваних средњовјековних бугарских манастира и највећи на планинама Пирин у југозападној Бугарској.

Како извјештава Sofia Globe, шест маскираних мушкараца упало је у манастир око 20:00 часова, у уторак. Везали су свештеника који је био присутан и почели су да копају зид иза иконостаса у манастирској цркви. Два мушкарца стајала су као чувари, док су друга четири копала зид.
​
Локална легенда тврди да је у манастиру скривено благо, али мушкарци су отишли ​​након пола сата празних руку, односећи једино свештенички мобилни телефон. На срећу, нису узели нити оштетили ниједну од драгоцјених икона, укључујући и чудотворну копију Иверонске иконе Богородице, или нити су однијели новаац од донација манастиру. О. Теофил био је потресен, али неповријеђен.

Како извјештава бугарска православни сајт Добротолиубие, Неврокопска Епархија бугарске православне цркве написала је изјаву о инциденту:

Са болом и разочаранашћу, пријављујемо да је у вечерњим часовима 19.9.2018. године извршен напад на манастир Рожен Рођења Пресвете Богородице, и да је дошло до психичког насиља над свештеником у манастиру од стране групе непознатих починиоца. Истрага надлежних органа је у току, па ће приступ манастиру бити ограничен на неодређено вријеме.

Лица двојице мушкараца су забиљежена сигурносним камерама манастира, што је помогло полицији у хапшењима у вези са овим случајем у  Курџали, Софији, Петричу и Санданском.

Елена Гоцева из Регионалног тужилаштва у Санданском, изјавила је да су започети преткривични поступци, али да још није подигнута кривична пријава.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​ПОКРИВЕНА САБОРНА ЦРКВА У МОСТАРУ

Након 26 година од рушења, некада највећи православни храм на Балкану од данас је поново покривен.

                             ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСТАЛО ДРУГА РЕЛИГИЈА У АУСТРИЈИ

Беч, 18. септембар 2018/Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
   
Православље је постало друга највећа религија у већинско-католичкој Аустрији, преноси сајт Румунске православне цркве (Romanian Orthodox Church), позивајући се на  Der Standard.

Док се у Аустрији одвија интензивна дебата о растућем муслиманском становништву, православље је мирно и дискретно прерасло у другу по величини вјерску заједницу у земљи.

Ислам је у посљедњих неколико година држао прво мјесто у погледу миграната у Аустрију. Према статистичким подацима из 2017. године, 700.000 муслимана живи у Аустрији, али их је број православних хришћана надмашио Најновији званични подаци датирају из 2014. године, када је у Аустрију избројано 500.000 православних хришћана.

Међутим, према секретаријату грчке православне митрополије у Аустрији, постоји заједница од 750.000 до 800.000 православних хришћана у републици.

Према подацима Фондације Про Оријенте /Pro Oriente Foundation/, највећа група православних имиграната, посљедњих година, је Румунска, која представља 50% православног прилива, иако се не перципирају као класични мигранти, јер се крећу унутар Европске уније.

OrthoChristian.com је такође раније објавио да је православље постало друга највећа религија у Монаку.
ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​Митрополит Хризостом: Источно Сарајево - дивно мјесто за живљење

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом изјавио је да је град Источно Сарајево дивно мјесто за живљење, приликом обреда ломљења славског колача поводом обиљежавања крсне славе града - Светог Петра Зимоњића Сарајевског.

На свечаности у Парохијском дому на Сокоцу митрополит Хризостом честитао је славу грађанима и представницима Града Источно Сарајево.

Он је рекао да је данас ту дивно живјети захваљујући свима који се труде да ово мјесто које је некада било на периферији учине да буде град.

Градоначелник Источног Сарајева Ненад Вуковић изјавио је новинарима да је овај град "можда најпожељнији за живот" у источном дијелу Српске.

"То је град који је за 25 година развио своје институције, имамо вјерске објекте, развили смо инфраструктуру, имамо школе, судове, полицију и све оно што треба да има један озбиљан град у коме народ жели да живи", рекао је Вуковић.

Он је истакао и да је Источно Сарајево универзитетски град, да "има стабилан број становника", те да је прије неколико мјесеци Град донио једну од најважнијих финансијских одлука, а ријеч је о кредитном задужењу за 20 пројеката на подручју свих шест градских општина, гдје је показано да се једном умјереном политиком може постићи сагласност свих политичких партија које имају своје одборнике у Скупштини града.

Градоначелник Вуковић је посебно истакао финансијску стабилност Града, која је у овом времену ријетка, те нагласио да у континуитету неколико година Град Источно Сарајево завршава са позитивним финансијским салдом.

"Ми смо у претходне двије године истакли суфицит у буџету Града, што не говори да ми имамо вишка новца, него говори о томе да веома одговорно располажемо новцем грађана Републике Српске и Истрочног Сарајева, на начин да се бринемо како о приходима, тако и о потрошњи у буџету града", навео је Вуковић.

Кум крсне славе града Источно Сарајево академик Мирко Шошић рекао је да данашњи дан и јубилеј Града за њега значе много и оцијенио да грађани овог дијела Српске могу да буду задовољни.

"Ове године очекује се завршетак дугоочекиваног великог пројекта - отварање нове болнице, а за оне који живе овдје не треба много говорити шта то значи", рекао је Шошић, који је по професији љекар.

Свечаности присуствовали су представници политичког, друштвног и привредног живота гада, власти републичког и нивоа БиХ, као и делегација Амбасаде Србије.

Ломљење славског колача представља завршну у низу свечаности којима је у протеклих неколико дана обиљежено 25 година постојања и крсна слава Града Источно Сарајево.

​БЈЕЛОРУСКИ ШИЗМАТИЦИ ОХРАБРЕНИ СИТУАЦИЈОМ У УКРАЈИНОМ;ОЧЕКУЈУ АУТОКЕФАЛИЈУ ТАКОЂЕ

Минск, 17. септембар 2018.године
    
Додјељивање томоса аутокефалије украјинским шизматичарима, за који се припрема Васељенска Патријаршија, требало би да утиче и на Бјелорусију, сматра вођа расколничке "Бјелоруске аутокефалне православне цркве" (БАПЦ).

БАПЦ стога подржава давање аутокефалије украјинској цркви која ће спојити "Кијевску патријаршију" и "Украјинску аутокефалну православну цркву", рекао је тзв."Архиепископ" Свјатослав Логин у недавном интервјуу за Радио Либерти.

"Ми, наравно, подржавамо ову одлуку. Наш циљ је такође да будемо легализовани у Бјелорусији и званично добијемо аутокефални статус ", изјавио је не-канонски лидер.

С друге стране, канонска црква у Бјелорусији која је остала вјерна Христу у Његовој православној цркви, противи се нелегитимном упаду Васељенског патријархата на територију Украјинске цркве.

"Ако признају украјинску цркву, сљедећи кораци требали би бити у вези са Бјелоруском црквом", изјавио је Логин. "То нам даје примјер и показује да се ситуација развија према канонима. Као што знамо, канони захтијевају одвојену Цркву за посебни православни народ. Ово је 34. апостолски канон. А о канонима се не расправља, већ се имплементирају. Чињеница да Бјелорусија, као православна држава, нема свој властити независног првог јерарха, представља кршење канона и уништавање историје наше Бјелоруске цркве ", наставио је "архиепископ".

Истовремено, вођа БАПЦ-а нагласио је да би међу вјерницима и властима требало да постоји жеља за независном бјелоруском црквом.

"Према актуелној влади, процеси легализације Бјелоруске цркве у Белорусији, његов даљњи раст и пријем аутокефалије су тешко могући. Садашња влада је економски, политички и духовно подређена Москви "закључио је тзв."архиепископ" откривајући исте националистичке мотиве као и оне који воде украјинске расколнике.

БАПЦ је настао у Америци, у другој половини 20. вијека напорима Владислава Ризхии-Ризхског, свештеника тзв. "Православне католичке цркве". Сједиште БАПЦ-а је у Њујорку. Има једног епископа, са 3 парохије у Америци, 1 у Канади, 3 у Аустралији и 1 у Енглеској. У Бјелорусији нема званичних цркава, мада постоје тамошње вјерске заједнице.

Расколничка "Македонска православна црква" прошле године апеловала је на Бугарску православну цркву како би им помогла да постану канонска аутокефална црква, али је касније позвала и Цариград након што је видјела успјех украјинских расколника у договору са Цариградом.

Међутим, Његова Свесветост патријарх Вартоломеј недавно је најавио да им неће одобрити аутокефалију докле год користе титулу "македонски" или неки његов дериват, јер га ово име лично вријеђа као Грка.

​ПРАВОСЛАВНИ ЦЕНТАР У БАЊАЛУЦИ - СВЈЕДОЧАНСТВО БЛИСКОСТИ СРБА И РУСА

БАЊАЛУКА, 17. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Амбасадор Руске Федерације у БиХ Петар Иванцов рекао је да је изградња руско-српског православног храма и културног центра у Бањалуци важно свједочанство духовне и културне блискости руског и српског народа.

Поводом данашњег освештања темеља овог центра, Иванцов је рекао да се блискост два народа потврђује и чињеницом да је за основу овог изузетно лијепог вјерског и културног комплекса узета петокуполна црква са звоником у виду шатора посвећена чудима светог архангела Михаила из 14. вијека, која је чинила архитектурни ансамбл московског Кремља.

Он је за данашњи "Глас Српске" подсјетио да би у петак, 21. септембра, у Бањалуку требало да стигне и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров и да ће цијела ова седмица бити посвећена стогодишњици страдања руског цара Николаја Другог Романова и његове породице.

Иванцов је рекао да је иницијативу за изградњу центра дао Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем, да се на ову иницијативу одазвало Императорско православно палестинско друштво, а подршку пружио предсједник Републике Српске Милорад Додик.

"Пројекат је наишао на широк одјек у јавности, како у Републици Српској, тако и у Русији. У културном и духовном центру код храма планирани су курсеви руског језика, проучавање историје наших народа, а тамо су такође предвиђене ћелије за ходочаснике", рекао је Иванцов.

​                      О.ПАЈСИЈЕ СВЕТИГОРАЦ: СТРПЉЕЊЕ КЉУЧ СЛОГЕ У ПОРОДИЦИ

  Шта да радимо када се суочавамо са гневним породичним чланом? Отац Пајсије нам саветује да се смиримо и да изговоримо Исусову молитву.
Он каже: „Видите, кад неко кипти од беса, без обзира шта му кажете, то не доводи ни до чега. Боље је смирити се и изговорити Исусову молитву. Помоћу молитве, он ће се смирити, и онда ћете моћи да поразговарате са њим. Видите, чак ни риболовац не иде на пецање док се море не смири; стрпљиво сачекајте да прође олуја“.

Па, зашто смо тако нестрпљиви са другима? Одакле долази стрпљење? Отац каже да оно долази из љубави.
Он каже: „ Стрпљење потиче из љубави. Да бисмо поднели неку другу особу, ми морамо дубоко саосећати са њим и осетити његову бол... Видео сам зверове који се преобрате у јагањце. Са вером у Бога, све се развија на прави начин и на духовни начин“.
Већина потешкоћа са којима се суочавамо у породичном животу потиче од безначајних ствари. Када се осврнемо на њих, чак и на оне ствари које доводе до развода, често видимо да су узроци томе неке безначајне ствари. Оно што се тражи од нас је да нас те безначајне ствари не савладају.

Отац каже: „ Највеће бруке, не само у породици већ такође и државни скандали, потичу од најбезначајнијих ствари. У породици, једна особа мора бити покорнија од друге; једна особа мора опонашати врлине друге особе и бити стрпљива у подношењу нечијег једнинственог склопа личности“.
Како је ово могуће? Он наставља: „ Да би то било могуће, у томе помаже да помислимо на то како се Христос жртвовао за наше грехе и да нас Он све подноси- милијарде људи- чак иако је Он без греха. На тај начин, ако ми подносимо склоп личности других људи, ми онда плаћамо дуг за своје сопствене грехе. Бог је у Својој доброти савршено уредио све, тако да помоћу наших таланата ми помажемо другима, а нашим недостацима, ми можемо бити понижени од других. Јер свака особа има неки таланат; али сви такође имају неке недостатке са којима морају да се изборе да би их превазишли“.
За слогу у породици или у некој заједници, треба стално имати на уму да су сви грешни, укључујући и нас саме. Морамо порадити на стрпљењу и не дозволити да нас обузме нечији неуспех. Морамо се сетити жртве Христове за нас и како је Он поднео огроман бол за наше спасење. То је такође и наш пут. Кроз наше стрпљење долази права наша љубав, а други ће осетити ту љубав и то ће их охабрити да науче да воле. Потребно је да помажемо једни другима да бисмо превазишли сопствена ограничења. Када побеснимо због нечијег понашања ми само придодајемо још потешкоће. Када смо смерни и када препознајемо сопствене грешке и постајемо стрпљиви, ми ћемо онда наћи начин да поднесемо и превазиђемо све препреке у породичној слози. На крају за све оне који имају стрпљење, ова слога се налази у Царству небеском са Христом. Следите Његов пример и увек ћете бити исправни.

Имајте на уму оове речи Оца Пајсија:
„ Продуховљена особа мора се суочити са Божанском правдом тако што ће тражити како да буде од користи другима. Јер када је неко слаб и сагреши, он на неки начин има право да му се мало попусти, јер постоје неке олакшавајуће околности. Али, када неко ко је бољег духовног стања не показује никакво разумевање, онда се то сматра већим грехом“.
​
Превела СА ЕНГЛЕСКОГ: САЊА СИМИЋ де ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: Отац Пајсије Светогорац, Духовни савети IV: Породичан живот, стр 51-54; 61-62

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ (УПЦ): КАКО ДРЖАТИ СВОЈА ОСЈЕЋАЊА ПОД КОНТРОЛОМ?

Шта доводи до љубоморе? Митрополит Антоније говори о томе како задржати осјећања под контролом

                            Извор: Православни живот (Руски)                                                                                                               Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Митрополит Антоније (Паканих), секретар Украјинске православне цркве Московске патријаршије, говорио о томе до чега би неконтролисана осјећања могла довести и шта би могла бити алтернатива томе.

Гријех, који је ушао у наше животе, изопачио је најбоље особине људске душе. На примјер, љубомора, која је према плану Творца требала бити стимулативна сила на путу ка Богу, сада не помаже људима, већ их чак и нагриза.

Љубомора је напросто неприродна према здравом разуму. Свака особа је рођена слободна, али интензивна љубомора убија и нашу слободу и нас саме.

Тако смо искривили Божји план за сваког од нас. Ови поремећаји блокирају животодавне изворе милости, радости и мира првенствено.

Љубоморна особа губи мир. Она је стално нервозни, анксиозна и губи главну ствар, а то је повјерење. Вјерујте људима и Богу. 

Сумња обузима срце и не да некоме да воли, склапа пријатељства и вјерује. Увијек сумња на све. Престаје да осјећа радост. Сумње и зле мисли.

Љубомора је мајка љутње. Она горчи ствара горчину и бијес. Ако ју не контролишете, и не борите се против ње она обузима нечије срце и ум, и доводи до лудила. Нажалост, љубомора често доводи до лудила. У стању слијепог бијеса, такви људи могу учинити најгора и непоправљива дјела.

За особу је од суштинског значаја да идентификује ову карактеристику на вријеме и да затражи од милосрдног Бога помоћ да је превазиђе. Особа то не може учинити самостално. Превише љубоморе узима дубоке коријене и преузима контролу над људима, кршећи њихову вољу.

Љубомора је знак слабости. Међутим, истинско јунаштво и храброст засновани су на понизности и кротости. Стога, Црква позива своју дјецу да стекну понизност. Када је особа заиста понизна пред Богом, пружена јој је права морална чврсоћа и храброст.

Уз помоћ понизности, неко може побиједити сваку болест, сваку страст, укључујући љубомору. Љубомора је слабост, понизност је снага.

Понизност је побједа над собом. То је способност да се отвори своје срце Богу, тако да он може владати у њему, благословити и промијенити нечији живот с Његовом милошћу. Чак и ако Бог дозволи искушења, она ће нам бити од користи, јер ћемо их смјерно превазилазићи, изражавајући нашу наду у Бога и Његову свемоћну помоћ.

​ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ”СВЕТИ ЦАР” У БАЊАЛУЦИ

​У оквиру обележавања стогодишњице од убиства руске царске породице Романов, а у склопу освећења темеља српско-руског храма и духовно-културног центра у Бањалуци, Србско сабрање Баштионик у сарадњи са Друштвом цара Николаја организује промоцију књиге „Свети цар“ у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

О књизи ће говорити:

- Јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира, уредник портала Православие.ру,
- Протонамјесник др Драган Грујић,
- Ранко Гојковић, приређивач и преводилац књиге
- Никола Дробњаковић, уредник издања

Време одржавања промоције: 15. септембар (субота) у 19 часова

Место одржавања: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, Јеврејска 30, Бања Лука.

Књига ”Свети Цар” је посвећена животу и делу последњег руског цара, Николаја II Романова. Изашла је у саиздаваштву издавачке куће БЕРНАР, Друштва цара Николаја и Ризнице духовног блага из Бања Луке, изашла књига СВЕТИ ЦАР.

Књига садржи размишљања о императору Николају II, ретке биографске податке о његовом животу, беседе и проповеди светитеља – савременика цара Николаја, текстове савремених научника, историчара и теолога који се баве темом мученичке кончине императора и његове породице, као и породични фотоалбум цара Николаја, царице Александре и њихове деце.

Из поговора протојереја Александра Шаргунова:

„Ако буде Цара, биће и Русије – ако не буде Цара, неће бити ни Русије“ – тако је говорио преподобни Анатолиј Оптински, и тако су тада многи говорили. И, ево, нестало је Цара – је ли нестала Русија? Не, Русија постоји. И над целим 20. Веком и даље пламте те речи нашег светог Цара: „Око мене су издаја, кукавичлук и превара“. <...>

После првог светског рата, а такође и после Другог, људи су се у већини надали да ће та страшна појава заувек нестати из људске историје. Иако удобна и наивна, вера многих у долазак праволинијског прогреса заувек се распршила као илузија. Револуција 1917.године у Русији и њене конвулзије: грађански рат, глад, концентрациони логори, немилосрдно уништење милиона људи; а на Западу ни са чим упоредив кошмар нацистичке Немачке, када су велики културни народи устукнули пред невиђеним колективним безумљем, говоре сами за себе. Мир који ће бити достигнут – што даље, то постаје све очигледније – само је предах, достизање равнотеже страха. Узајамне претње, атомска или хемијска смрт, надвијају се, с времена на време, над свима. И сећамо се речи из Светог Писма: Јер када буду говорили мир је и сигурност, тада ће на њих изненада наићи погибија... и неће је избећи. <...>

Најчешће о хришћанству говоре, желећи да уздигну или понизе са чисто земаљске тачке гледишта, на следећи начин: да ли оно садејствује спољашњем процвату живота, или обрнуто, води ка деградацији. Да би се спознала истинска људска историја у њеној целини, у њеној пуноћи, или барем у неком историјском периоду, треба бити Бог – Који јесте и Који беше и Који долази. Или треба бити Божанствем – онај ко по Христовом дару, као свети Цар-страстотерпац Николај, зна куда идемо. “

15 / 09 / 2018

​Свештени Синод Руске Православне Цркве одобрио последовање опела за некрштену дјецу

​Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве под предсједавањем митрополита Петрозаводског и Карелијског Константина, одржао је пети пленарни састанак Синодалне литургијске комисије. На приједлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену дјецу. 

На почетку састанка, митрополит Константин саопштио је да је 14. јула ове године одржан  на састанак Синода, на којем је одобрено од стране Комисије «Последование об усопших младенцех, не приемших благодати святаго Крещения» (журнал № 60)" .

Свети Синод утврдио је, такође, текстове служби (журнал № 61): мученику Алексију Елнатском, преподобном Амфилохију Почајевском, преподобном Василиску Сибирском и благовјерном кнезу Олегу Брјанском. Утврђени су, такође текстови тропара и кондака свештеномученицима Александру Сахарову и Јовону Тихомирову Шатурским.

​Комисија је размотрила службу Колочској икони Божијој Мајци, свештеномученику Константину, презвитеру Богородском, преп. Александие, Елени, Марти Дивејевским и преподобној Елени Дивејевској. Такође, су прегледани и размотрени и тропар и кондак преподбномученици Марији (Мамонтовој-Шашиној), тропар, кондак и молитва светом Јони Вјатском и Великопермском. Све службе и молитвословља су одобрени и дати   на разматрање Светом Синоду.

Комиссия рассмотрела замечания, присланные на одобренную ранее службу святым отцам Всероссийского Собора 1917-1918 гг. Служба одобрена в новой редакции и передана на утверждение Священного Синода.
​
Наредна пленарна сједница Комисије биће одржана 29. новембра 2018.године.
​
Извор:  Патријархиа.ру ​/ ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКО-РУСКОГ ХРАМА И ДУХОВНО-КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА У БАЊОЈ ЛУЦИ

                                   Уставни суд Турске одбранио Аја Софију
​
Поборници идеје да се бивша црква опет претвори у џамију најављују да ће наставити да се боре како би се исправила та „историјска неправда”

Одлука Уставног суда Турске да из формалних разлога одбаци захтев једног удружења грађана да се Аја Софија поново претвори у џамију изазвала је незадовољство међу поборницима те иницијативе. Они поручују да се неће помирити све док се не исправи та „историјска неправда”, коју је пре осамдесет година починио оснивач турске републике Мустафа Кемал Ататурк.

„Покидаћемо ланце и поново отворити капије Аја Софије, али као џамије. Ми у име стотина хиљада браће тражимо да нам се омогући да поново клањамо у Аја Софији”, ко зна по који пут поручују из Удружења омладине Анадолије. Из те организације најављују да неће дићи руке од борбе све док се позната византијска црква поново не претвори у исламску богомољу.

Извор: ПОЛИТИКА.РС

​Црква Кипра одговара на закон о "правном признавању родног идентитета"

У понедјељак, 27. августа, кипарски министар правде покренуо је јавне консултације за нацрт закона  о законском признавању родног идентитета. Ово представља прву фазу у дугом процесу прије него што нацрт постане закон, који ће омогућити сваком ко има преко 18 година да законски мијења свој пол, преноси   Cyprus Mail Online.

Они који желе промијенити свој пол требали би само поднијети образац, без икаквог оперативног или медицинског прегледа или добијања лијекова "који се тиче њиховог физичког или психичког здравља".

Родитељи могу доставити образац у име своје малољетне дјеце. Ако им се одобри, подносиоци пријава ће добити нову родну и идентификациону картицу.

Приједлог закона је инициран на  захтјев Accept-LGBT Кипра и разних кипарских посланика. Савјет Европе је поднео и законе о промјенама полова.

Кипарска православна црква изнијела је своје мишљење о новом нацрту закону, на данашњојј сједници под предсједавањем Његове Светости архиепископа Нове Јустијанине и цијелог Кипра Хризостома, објављујући да "Синод сматра да је пол сваке особе дат од стране Бога ... Род се одређује физиологијом људског тијела и то није елемент избора, самоопредјељења или промјене воље ", извјештава Romfea, а преноси Orthochristian.com.

Епископи су додали да Свето Писмо јасно говори да Бог ствара човјека као мушког и женског, што је грубо нарушено тренутним трендом родних теорија.

"Вјерујемо да овај закон ... разбија институцију породице", потврдили су кипарски јерарси. Дуга и конзистентна православна традиција не може дозволити такву сеизмичку промјену, коју могу прихватити људи других философија и религија, пише Синод.

"Психосоматска дегенерација друштва није добра за оне који се боре за национални опстанак", наводи се у изјави епископа.

Грчка је усвојила сличан закон у октобру, изазивајући протест Грчке цркве и Свете горе  Атос.

​ПРЕВОД: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

РПЦ НЕЋЕ ПОМИЊАТИ ИМЕ ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА НА СВ.ЛИТУРГИЈИ; евхаристијско јединство се наставља.

Москва, 14. септембар 2018.године
 
Због тога што је Васељенски патријарх именовао два егзархау Украјини без икаквог благослова Украјинске православне цркве, Свети синод Руске православне цркве, данас је на ванредној сједници одлучио да ће Његова Светост Патријарх Московски и Све Русије Г. Кирил  престати с помињањем Његове Светости свеукупни Васељенског патријарха Вартоломеја током Свете Литургије.

Патријарси 15 аутокефалних православних цркава обично помињу једни друге у током Свете Литургије.

​Такође су одлучили да обуставе саслуживање са цариградским јерарсима и да суспендују учешће у свим структурама којим предсједавају или су ко-предсједавају представници Васељенске патријаршије, рекао је, данас, Његово Високопреосвештенство Митрополит Хиларион (Алфејев), шеф Одјела за вањске црквене односе,  извјештава РИА-Новости.

Међутим, ове мјере не указују на паузу у евхаристијској заједници: "Евхаристијска заједница између Цркава није прекинута. Ова одлука не лишава свештенство Цариградске патријаршије и Руске православне цркве у могућностима одржавања заједничких служби ", објашњава Патријаршијски секретар за штампу о. Александар Волков.

Свети Синод Руске православне цркве раније је најавио да ће прекинути евхаристијску заједницу са Цариградом у случају да  дају аутекефалност украјинској цркви.

Његово блаженство Митрополит Кнежевине Кијев и све Украјине Онуфрије, најавио је данас, на састанку, да се канонска црква неће састати са егзарсима, који су већ стигли у Кијев, уколико немају благослов да буду на канонској територији Украјинске Православне Црква.
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

                             Више од 80% Руса подржава идеју о школској униформи

Више од 80% становника Русије сматра да је идеја о увођењу образаца за школску дјецу исправна.

"У протеклих пет година, значајно се повећао удио Руса, који подржавају увођење школских униформи - са 66% у 2013.години на 82% у 2018.години", - показала је Истраживање јавног мњења центар (ВТсИОМ), на које се позива Тасс.

Такође, 36% испитаника вјерује да ће униформа обезбиједити социјалну једнакост ученика, а 31% - вјерује да ће школска одјећа да побољшати дисциплину.

Против ове идеје изјаснило се 15% испитаника - јер сматрају да ће на овај начин дјеца изгубити своју индивидуалност. 17% Руса заговара да школска дјеца обуку оно што желе.

Поред тога, 65% Руса сматра да је за наставнике школе неопходно увести дрес код (Правила (кодекс) облачења).

Истраживање је провео "ВЦИОМ-Спутњик" 27. августа 2018.године а испитивани су становници Русије старији од 18 година.

Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Патријарх Иринеј осветио храм Свете Свете Тројице у Бихаћу

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предводио је 9. септембра 2018. године, на дан када Епархија бихаћко-петровачка прославља своје заштитнике у лику Светих Срба Светитеља, свечани чин освећења храма Свете Тројице у Бихаћу.
У наставку свечаног чина освећења храма Патријарх је предводио је свето евхаристијско сабрање. Саслуживали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи марински и јургински Инокентије из Руске Православне Цркве, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и бихаћко-петровачки Сергије.
Уз Његову Светост и архијереје евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан из Епархије далматинске, протопрезвитер Стојко Стрика из Епархије бањалучке, презвитер Дејан Мандић из Митрополије загребачко-љубљанске, потођакон Стеван Рапајић из Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Захарије из Руске Православне Цркве, протођакон Никола Перковић из Епархије милешевске, ђакон Драган Радић из Митрополије загребачко-љубљанске и ђакон Немања Рељић.
На малом входу дугогодишњи парох бихаћки г. Далибор Ненић одликован је највишим чином свештенства - чином протопрезвитера-ставорофора. Благословом епископа Сергија, а руком Његове Светости, прота Далибор Ненић је награђен за пожртвованост и ревност Цркви Божјој у Бихаћу.
Свјатјејши Патријарх г. Иринеј обратио се присутнима благословеним речима и поздравио све окупљене вернике и то први пут са олтарских двери цркве Свете Тројице у Бихаћу са које се, слава Богу, после више од седам деценија чује звоно и молитва упућена Господу.
Епископ Сергије се такође обратио гостима и пригодним речима поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и све присутне. -Значај данашњег догађаја може се описати ријечима псалмопојца који каже: Ево дана којег створи Господ обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс 117, 24), поручио је Владика и позвао на мир, љубав и слогу: -То је оно на шта нас је Господ својим Јеванђељем призвао.
На крају свете Литургије орденом Светог Саве одликован је г. Хамдија Липовача из Бихаћа, дугогодишњи добротвори пријатељ Српске Цркве у Бихаћу и Епархије бихаћко-петровачке. Куму новоосвештаног храма Свете Тројице г. Младену Миловановићу и великом добротвору Цркве Христове г. Јову Турањанину уручен је орден Светог краља Милутина. Посебне архијерејске похвалнице уручене су свим доброчинитељима и добротворима светог храма у Бихаћу и за Епархију бихаћко-петровачку благословеног догађаја.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, после свечане трпезе, посетио мученичко стратиште Гаравице где је у јеку Другог светског рата убијено око 12 хиљада Срба са простора Бихаћа и околине.

• опширније на интернет страници Епархије бихаћко-петровачке

                       Како избећи страх да погрешимо?
                      Како разумети нечија права осећања?
Протојереј Павел Великанов поделио је са нама своје мишљење по том питању.

Овај материјал припремила је Фома, православни недељник:

Шта да учиним ако још нисам срео неког посебног?
Шта Православци обично саветују оне који жарко желе (или оне за које је крајње време) да се ожене/ удају, али који истовремено се још нису заљубили нити срели оног посебног?

​Најчешће, постоје два контрадикторна одговора.
Први: „Чекај, моли се и активно учествуј у црквеном животу, настави да то тражиш од Бога. Када буде право време, срешћеш некога; ако не сретнеш, онда то није неопходно за тебе“. Други: „Нема везе за кога се ожениш/удаш. На крају су само деца важна: љубав, заузврат, долази са навиком“. Са моје тачке гледишта, ова два савета нису сасвим функционална, иако се слажем са аргументима оба. Узмимо други приступ, на пример. Лик Божији се крије у сваком човеку, и ако је наш циљ да га откријемо, уопштено говорећи нема везе за кога ћемо се оженити/ удати, јер ако дођемо до Његовог лика, ми ћемо несумњиво бити срећни. И ако би тај неко други, заузврат, стигао до Његовог лика у вама- то би био идеалан, благословен брак.
По мом мишљењу, ипак, овим двема представама треба да претходи још једна:
Пре него нађете неког посебног, треба прво пронаћи себе.

Шта подразумевам под овим? Свака особа има унутрашњу дубину, коју бих ја упоредио са дубоким бунаром који има сићушно огледалце на дну. То сићушно огледалце одражава звезде које ми обично не можемо да видимо током дана. У нашем случају, те звезде су нешто Божанско. Ако би неко могао да ухвати сјај ове светлости и почео да гради свој живот на основу вере у то, не сумњам, сигурно би потом дошао до тога. Он би разумео своје истинске жеље, схватио да ли је одређен да буде породичан човек или му је одређено да живи сам без породице. Оба исхода су могућа.

Ако неко пронађе ту светлост у себи и разуме шта је најприродније за њега, он почиње да види препреке, које ограничавају светлост. Онда, креће пробијање кроз све те ствари које блокирају унутрашње сијање. Ово је, међутим, веома болно, јер ми не носимо у уму неки апстрактни бунар, већ бунар у нашем животу, нежно и веома осетљиво људско срце.

Мој однос са мојом супругом имао је један дуг период неизвесности такође. Упркос томе што сам већ првог сусрета осетио да се успоставила нека врста повезаности, ништа конкретно се није предузимало током дугог временског периода. Када погледам сад јасно видим да је све то било због једне околности: ја нисам сасвим схватио шта је циљ мог живота у том моменту. Када је мој живот коначно одређен, ми смо се венчали.

Само када смо потпуно сигурни и када унутрашња борба са било чим ствара препреку у разоткривању Божанске грађе у нама, ми почињемо тада да се молимо жарко и одговорно. Док не пронађемо себе, лутаћемо, чак и вапити ка небесима у агонији: „О, Господе, ако ти то очајнички тражим, зашто ми то не дајеш?“ Али Господ зна да би испуњењем онога што очајнички тражимо од Њега једноставно било на нашу штету, а Његова намера није да нам уништи живот. Он једноставно чека да ми одрастемо, сазремо, да прекинемо да вичемо, тако да би било довољно да једном шапнемо: „Господе, ја то истински желим. Разумем да ће бити болно, али сам спреман чак и то да поднесем. Разумем да ћу направити грешку, али ипак истински то желим и молим Те: помози ми, усмери ме и помози ми да нађем некога“. Не сумњам да ће Господ све учинити да до тога дође.
​
Један познати грчки старац, архимандрит Епифаније (Теодоропоулос) изричито је одбијао да да савет било ком младом човеку шта да ради: да се ожени, напусти манастир или да живи сам као лаик. Упркос чињеници да старци имају чист дар пророчништва, он нити је саветовао нити је давао благослов из принципа. Зашто? Тврдио је да постоје неке животне одлуке које сами морамо да донесемо.

Због тога што, без обзира чији одговор добијемо, то једноставно није наша сопствена одлука. Због тога ће нам некад пасти на памет да за своје проблеме окривимо неког „То ми рече отац и био сам толико глуп да га послушам, и сада се цео мој живот распада“.

Да ли може заљубљеност бити мирољубива?
Данас се ствари другачије одвијају у животу. Да ли постоји љубав на први поглед? Да, постоји. Да ли постоји таква љубав, када се људи знају деценијама, и онда одједном виде једно друго на другачији начин и оснују дивну породицу? Да, постоји. Да ли постоји љубав, када људи лутају, мимоилазе се у немогућности да се разумеју, још увек у браку, муче једни друге и на крају се разведу? Да, постоји! Има свега! Не постоје универзални шаблони и обрасци. Као што је свака особа јединствена, људски односи су неупоредиви и непоновљиви.
​
Пре извесног времена једне недеље на Божанској Литургији схватио сам да се у олтару налази место где је резонанца звука током молитве изузетно јака. Другим речима, могу да причам прилично тихо, али да се чујем гласно и јасно. Само три центиметра од те тачке звук се драстично мења.
Љубав можемо упоредити са стањем високе резонанце, када су људи буквално на истим таласним дужинама. „Опсег фреквенције“ је, међутим, веома ограничен и немогуће га је обезбедити, треба га (опет и изнова) налазити сваки пут.
Када су пронашли тај опсег, двоје људи ће изнова и изнова тежити да поврате ту фреквенцију.
Некултивисани односи неминовно се заврше колапсом или патолошким стањем зависности једно од другога, где свако само игра своју улогу без икакве намере да се промени.
Када говоримо о „мирољубивој“ или „немирољубивој“ заљубљености, првенствено описујемо емоционалну позадину. Када говоримо о љубави, мислимо на компоненту „воље“ пре него на осећања: мислимо на спремност да волимо. На тај начин љубав је моје давање: желим да волим ову особу.Ова жеља неминовно доводи до промене и у мом сррцу. Чак иако нека особа нема  изричиту љубав, али жели да је има и циља на то, мислим да ће се на крају њено срце отворити.
Када говорим о „налажењу себе“, мислим на унутрашњи нагласак на крајњу искреност и отвореност према ономе са ким сте. Не са „теоретским“ неким са ким ћете бити за 24 године, већ на оног са ким сте овде и сада. То је, међутим, веома болно јер ми живимо у свету слика и симулација и стално их стварамо, као средство одбране, нека врста оклопа који не дозвољавадругима да продру у нас нити нама да се отворимо ка њима. Због тога је стање отворености стање беспомоћности.
Желим да се оженим/ удам у складу са Божијом вољом. Али како ћу то разумети?
У нашем односу са Богом, можемо се различито осећати. Можемо се осећати веома зависним: робовима, растројени, да ли треба да урадимо било шта лоше или да будемо најамници, чији је главни принцип “quid pro quo” (*услуга за услугу). Можемо се осећати као син који има слободну вољу, који има у кући свога оца апсолутну слободу, који има све што има Отац и који размишља о томе како да умножи то богатство и удовољи Оцу. Зависно на ком од та три темеља градимо, на различите начине ћемо разумети Божију вољу.
Као што апостол Павле каже, Божија воља је добра и потпуна.
Шта Господ жели од нас? Само две ствари: да волимо Њега и да волимо једни друге. То је све.
Заузврат, питање „Како?“ у потпуности зависи од нас. Ми читамо о томе како да волимо Господа и једни друге у Божијим заповестима и у Блаженствима на гори. Сам Христос показао „како“ тако што је оставио Свој живот на крсту за нас. Ипак, када говоримо о примени Божијих заповести на наш живот, све је у потпуности у нашим рукама. Према томе прилично је наивно тражити Божију вољу у томе. Зашто?
Чини ми се да сама формулација проблема потраге Божије вољ одражава то да претходно поменути страх доводи до тога да погрешимо. Али страх је нешто сасвим супротно вери, супротно спремности да верујемо Богу нарочито по овом питању. Ни у ком случају не одобравам нагле, непромишљене одлуке, али када особа слуша себе, своје срце и чује шта се дешава у себи, та особа може да превазиђе овај страх.
Премда када не чујемо своје срце, када бука у унутрашњој позадини ствара препреку да то чујемо, постоји велика вероватноћа да штагод да урадимо да ћемо се кајати. Последица тих грешака неће бити непоштовање Божије воље, већ ће пре бити немогућност да се она чује, да она допре до нас.
Враћам се на оно са чим сам и започео, треба озбиљно погледати у себе и схватити шта заиста желимо. Да ли смо спремни да превазиђемо себе, да радимо на интегрисању нашег живота са животом неке друге особе? Да ли смо спремни на то и када је тешко, непријатно, или болно? Да ли смо спремни да понекад одлепршамо? Није случајно да се брак сматра једним од најефикаснијих средстава духовне изградње: да, искре лете, али истовремено, обе стране су углачане и измењене.
Главна тајна било ког брака је да двоје треба да науче да буду једно. Не да прождру, асимилирају, или да одбаце једно друго већ да сачувају јединственост, изузетност, да са поштовањем прихвате оно што друга особа носи, али такође да не издају сопствене принципе и вредности.

Превела: Сања Симић де Граф за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
извор

​Руска војска ће изградити 3. највишу православну цркву у свијету близу Москве

​Извор: Russia Beyond
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Руско министарство одбране планира изградњу главне војне цркве у Московској регији и то велику. Према плановима, црква ће бити висока 95 метара, што ће је учинити трећом највишом православном црквом на планети. Као што је познато, прва и друга највиша црква су руске: Храм Христа Спаситеља у Москви и Храм Св. Исака у Санкт Петербургу.

Током историје, Руси су градили монументалне цркве, капеле и цјелокупне архитектонске цјелине у знак обиљежавања бранилаца своје земље", каже се на званичној веб страници пројекта. Дакле, нова црква слиједи традицију и има за циљ "уједињење свих православних војника Русије".

Министар одбране Сергеј Шојгу изјавио је како влада и Руска православна црква одобравају пројекат. Црква ће бити у византијском стилу и налазиће се у парку Патриот у Кубинки (75 км западно од Москве). Предвиђено је да буде завршена до 2020. године.

Москва, 7. септембар 2018.године
 Веб-сајт Васељенске патријаршије Сталне делегације при Свјетском  савјету цркава (website of the Ecumenical Patriarch Permanent Delegation) објавио је да је Васељенска Патријаршија послала своја два  легата у Украјину:
"Главни секретаријат Светог синода Васељенске Патријаршије објавио је 7. септембра 2018. године да је у оквиру припрема за давање аутокефалије православној цркви у Украјини, Васељенска Патријаршија поставила за своје егзархе у Кијеву Његову Екселенцију Архиепископа Данијела из Пампилона (Сједињене америчке  Држава) и његовог епископа Илариона из Едмонтона (Канада), који су служили украјинским православним вјерницима у својим земљама под јурисдикцијом васељенске патријаршије".

Још увијек је нејасно како Васељенска Патријаршија намјерава да структурише аутокефалну Цркву у Украјини, с обзиром на то да канонска, аутономна Црква, украјинска православна црква под московском Патријаршијом, није затражила аутокефалију и ни на који начин није учесник ове одлуке.
Предсједник Украјине Петро Порошенко захтијевао је да Васељенска Патријаршија одобри аутокефалију комбинацији расколничких група које тренутно постоје у Украјини. Ултра десничарски украјински националисти, већ су у недавној прошлости дали себи за право да заплијене цркве које припадају канонској Цркви, у изразу анти-руске агресије.

Као што је Ортохристиан.цом објавио више пута, дванаест локалних православних цркава формално је изразило своје неслагање са намјерама Васељенске патријаршије.

Други медији на енглеском језику, као што су  Greek Reporter и Екатхимерини, објавили су вијест о овој објави, али са чињеничним грешкама. На примјер,  Greek Reporter наводи:

"Васељенска Константинопољска патријаршија, која се сматра првом међу једнакима у православном хришћанству, најавила је да ће започети поступак званичног признања Цркве Украјине као аутокефалне.

"Украјинска црква која припада Московској Патријаршији затражила је одвајање признавањем своје црквене независности тако што јој је додијељен статус Аутокефалије".

Очигледна грешка лежи у чињеници да украјинска црква, која припада московској патријаршији, није тражила независност (јер је већ независна) или аутокефалију, а посебно не од Васељенске патријаршије.

Ekathimerini прави исту грешку и додаје да је Васељенска патријаршија једини ауторитет који може да одобри аутокефалију - што оспоравају друге локалне цркве.

У вези са овом готово невероватном акцијом, руска интернет страница Interfax-Religion цитира Владимира Легоиду, шефа Синодског одјела за односе цркве, друштва и медије Московске патријаршије, који је објавио на својој друштвеној страници:

"Именовање својих епископских представника у Украјини од стране Цариградског патријарха, без сагласности патријарха Московског и цијеле Русије и њему блиског митрополита Кијевског и цијеле Украјине, није ништа друго него, без преседана, брутални упад на канонску територију Московске Патријаршије. Ове акције не могу остати без одговора".

Interfax  је, такође, објавио званично саопштење, о овој акцији, Одјељења за спољне црквене односе украјинске православне цркве:

"Украјинска православна црква види именовање два цариградска егзарха у Кијеву као огромно кршење своје канонске територије и рекла је да ће одговорност за евентуалне негативне посљедице тога остати код Цариградске патријаршије.

"Одјељење за спољне црквене односе украјинске православне цркве је овлашћено да, са благословом Његове Светости митрополита Кијевског и цијеле Украјине Онуфрија, назове именовање егзараха масивним кршењем канонске територије украјинске православне цркве" саопштило  ДЕЦР украјинске православне цркве, у саопштењу, објављеном у петак увече.

"Документ каже да је ова одлука Константинопоља у супротности са другим правилом Другог Васељенског (Константинопољског) сабора, у којем се каже да епископи не могу прећи границе својих територија без позива.

"Према саопштењу, именовање егзараха у Кијев догодило се без знања Митрополита Кијевског и Све Украјине  Онуфрија " као јединог канонског епископа града Кијева".

"У том смислу, украјинска православна црква наводи да "одговорност за евентуалне негативне посљедице ове акције сноси Цариградска Патријаршија".
​
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ